Istanbul u delima Orhana Pamuka

Orhan Pamuk nas je kroz svoje romane doveo u blisku vezu sa Istanbulom.

Posle čitanja njegovog romana-eseja „Istanbul“ saznali smo ne samo razne pojedinosti o detinjstvu pisca i o njegovoj porodici već i o samom gradu, njegovoj istoriji i promenama koje je doživeo kroz vekove svog postojanja. Postajemo deo tog grada, a njegova šarenolika povest postaje deo našeg unutrašnjeg sveta.

Pamuk nas navodi da se osećamo i sami kao stanovnik Istanbula provodeći nas po njegovim skrovitim mestima i otkrivajući nam i najstrašnija mesta njegove prošlosti.

U njegovom možda najlepšem ljubavnom romanu „Muzej nevinosti“ Pamuk podiže svojevrstan muzej svom gradu. Prvo, kroz sam tekst, drugo – junak romana čuvanjem svih sitnica vezanih za njegovu ljubav prema Fusun stvara muzej njegove ljubavi prema njoj i gradu gde se ta ljubav i dogodila, a i treće – pisac zaista otvara muzej na Čukurdžumi, jednom od najstarijih delova Istanbula.

Muzej se iz teksta seli i u opipljivu stvarnost, pa ga čitalac moze i posetiti. Tamo se može videti kako se živelo u gradu na Bosforu u drugoj polovini dvadesetog veka, izloženi su plakati za filmove koji su prikazivani, garderoba koja se nosila, kao i cigarete i slatkiši koji su davno prestali da se proizvode.

Lepa je njegova definicija muzeja iz „Muzeja nevinosti“: „Pravi muzeji su mesta gde se vreme transformiše u prostor.“

I u njegovom romanu „Čudan osećaj u meni“ može se reći da grad igra značajnu ulogu. Dok pratimo sudbinu junaka Mevluta, prodavca boze i pilava na ulicama Istanbula preko četrdeset godina, pratimo i promene u njegovom gradu. Pred nasim očima grad se izgrađuje, širi, prima siromašne Anadolce, vidimo tipski obrazac kako se „uspeva“ u velikom gradu, političke i rodbinske veze ljude istih osobina u različitim gradovima na rubu velikog sveta dovode do uspeha.

Obrazac nam je poznat. Istanbul kao mesto gde se spajaju stvarnost i imaginacija čitaoca. Grad koji postoji u ravni teksta, u mašti čitaoca i kao prostor na teritoriji turske drzave.

Pisac i kritičar Jergović u svojoj kritici ovog romana piše:

„Negdje pred kraj romana, u jednoj skrivenoj rečenici, Istanbul prestaje biti zbiljski grad, nego se pretvara u Mevlutovu mentalnu mapu, u krvotok njegova mozga i duše, u mrežu njegovih misli. Grad kao imaginarij.(…) Ideja grada kao čovjekova mozga, njegove svijesti, podsvijesti i nadsvijesti…“

Aleksandrija u delima Lorensa Darela

Lorens Darel je ovom gradu posvetio čak četiri romana svog „Aleksandrijskog kvarteta“.

Darel je voleo da piše o mestima na kojima je boravio i koja su važna uporišta na njegovoj mentalnoj mapi. „Crnu knjigu“ napisao je za vreme svog boravka na Krfu, a njegova Grčka ostrva su verovatno najlepša i najsveobuhvatnija studija o tom delu sveta.

Mediteran je vekovima oduševljavao umetnike a mnogi severnjaci su se doseljavali na duže ili kraće periode u toplije krajeve. Tako je Darel bio dobrovoljni izgnanik iz Velike Britanije, a utočište je privremeno našao u Aleksandriji. Aleksandrija je glavni junak „Aleksandrijskog kvarteta“; ovaj mediteranski grad za njega predstavlja prirodni nastavak onoga što je bila antička Grčka.

 „Aleksandrijski kvartet” počinje upravo ovim rečima: Ličnosti u ovom romanu,… kao i ličnost samog pripovedača, izmišljene su i nemaju sličnosti sa bilo kojom živom osobom. Samo je grad stvaran.

U „Justini”, prvom delu Kvarteta, Darel se pita šta je taj grad, šta obuhvata reč Aleksandrija. I daje odgovore: to su hiljade prašnjavih ulica, pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti, to je grad beskrajnih čulnih zadovoljstava, to je velika „muljača ljubavi”.

I boje i mirisi grada su specifični; svetlost je propuštena kroz esenciju limuna, vazduh obojen crvenkastom prašinom slatkog mirisa, a tome se dodaje i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Ceo grad je u bojama prljavocrvene, prljavozelene, boje sleza i tamnoljubičaste, a leti je prekriven lepljivim plaštom vlage sa mora. O gradu govori kao ljubavnik omamljen lepotom voljenog bića.

U drugom delu romana, „Baltazar”, Darel govori o gradu kome se vraća iz noći u noć, potpuno opsednut njime i njegovim stanovnicima, ustvari opsednut snovima o gradu i sećanjima na njegove stanovnike.

Grad, poluizmišljen (a ipak potpuno stvaran), počinje i završava se u nama, koreni mu se nalaze u našem sećanju. Pita se da li je i Marko Antonije delio njegovu strast prema Aleksandriji odlučivši da tu i ostane.Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Pariz u delima Patrika Modijana

„Postao sam zatočenik svojih uspomena na Pariz.“

Patrik Modijano više nego ijedan drugi pisac opčinjen je gradom, fanatično opsednut kafeima, arondismanima i ulicama Pariza, kao i njegovim tajnovitima stanovnicima.

Njegova strast prema gradu poprima razmere opsesije kroz pojedine likove koji prave spiskove posetilaca boemskog okupljališta, kafea Konde, njihovih prebivališta i čudnovatih putanja po ulicama grada u „Kafeu izgubljene mladosti“ do onih u „Dori Bruder“ gde junak pokušava da uđe u trag izvesnoj Dori, petnaestogodišnjoj jevrejskoj devojčici koja se vodi kao nestala. Prateći tragove po pariskim ulicama i zgradama, on evocira i sopstvene uspomene prilikom odrastanja u pariskim kvartovima.

Njegovi romani su gotovo mapa Pariza, mogu poslužiti kao vodič putniku koji želi da doživi pravi Pariz.

Modijano obožava nabrajanja i spiskove: naziva ulica, metro stanica, kafea u kojima su voleli da sede njegovi junaci, putanja njihovih kretanja… Zatim, navodi trošne jeftine hotele gde neki od likova žive.

Nekada, neko od njih se iskrada noću i luta ulicama grada; to su trenuci vrhunske slobode, ali i izvesne melanholije, usamljenosti i straha. Noćna lutanja pustim i usnulim gradom su slika koja se često ponavlja u Modijanovim romanima i pričama, uglavnom su to ženski likovi, mlade devojke, koje u tim skitnjama imaju grad samo za sebe, i u gluvo doba nalaze neku vrstu utehe ali i osećaj prekoračenja nametnutih granica.

Kao kod Prusta, gde ukus kolačića madlena vraća uspomene na junakovo detinjstvo, tako i Modijano uzima određene adrese i ulične ćoškove za odrednice izgubljenih sećanja.

Modijano stvara neku novu, njemu svojstvenu geografiju Pariza, pa tako određeni kvartovi nose sa sobom posebnu atmosferu, postoje područja „ničije zemlje“ i nevidljive granice između delova grada koje se nikada ne prelaze. Grad se naočigled junaka menja pa oni vrlo često teško prepoznaju mesta sopstvenog odrastanja i mladosti.

Tekst: Katarina Vuković (izvor: Kultivisi se)

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/