Da li biste opet nosili poslovna odela, fine pantalone od tankog štofa (najčešće sa nekoliko faltica) i ukrojenim sakoom? Je li to odeća iz nekog drugog vremena, tako zastarela,  koja miriše na naftalin i devedesete? 

Možda ste ipak ponekad, kao i ja, a i mnoge moje prijateljice, poželeli  da imate jednostavnu poslovnu uniformu. Ona je kruta, stroga, formalna, nimalo boho, nimalo Coachella ili rok, ona je uštogljena, dosadna, brrrr... Ali, priznajmo, „uniforma“ je -  jednostavna. Zašto bi inače muškarci - oni moćni, sabrani, savršeno doterani i spremni za sve životne izazove - uvek i ponovno birali odela? 

Obučeš ga ujutru i izgledaš odlučno i spremno.

Poslovno odelo nikad ne pokazuje tragove neprospavane noći zbog detetove groznice, ne otkriva, ili barem bolje skriva, one čudne jastučiće na istaknutim delovima tela zbog prečestog posezanja za čokoladom kao najbržom utehom u komplikovanoj svakodnevici. Poslovno odelo jednostavno skriva svaku sumnju u sebe i svoju ulogu u životu, s njim nema jutarnje borbe one romantičarke u vama željne produženog vikenda u prirodi koja poseže za širokom, retro cvetnom haljinom u kojoj se kad navrati direktorka najednom osetite deplasirano za svojim radnim stolom... 

Anne Slowey, modna urednica američkog Ellea, iskreno se oduševila novim ženskim odelima za jesen koje je videla na modnim pistama. Doduše, odela su se pojavila već prošle godine. Setimo se onog crnog Maison Margiela, malo prevelikog, ali ne kao od Talking Headsa u devedesetim. Rihanna je u njemu pevala na dodeli nagrada Grammy 2015. Bilo ih je prošle godine na revijama Chanela, Bottege Venete... No, Anne je tek sad odlučila: ove jeseni neće skidati odelo. Možda je važno spomenuti da je ona poznata, između ostalog, i po tome što se jednom na reviji Ralpha Laurena pojavila u pravoj pravcatoj pidžami - sa potpisom, naravno, s nekim šljokicama, ali nesumnjivo svilenoj pidžami klasičnog muškog kroja... Voli da se oseća udobno, dakle, haljine koje se nose već godinama, koje Anna Wintour ne skida, postale su joj... preočekivane?

Šta kaže o novim ženskim odelima Driesa Van Notena, Demnae Gvasaliae za Balenciagu 2016/17, Dereka Lama ili o Micheleovom „novom smoking“ za Gucci?

- Svaki put kad ih nosim, u mom koraku oseća se neki novi polet, a u mom oku dodatni sjaj, da ne spominjem glupavi osmeh koji ne mogu da sakrijem kad neko komentariše moju čvrstu, zaobljenu... stražnjicu. Ipak, odmah moram da dodam i pitanje koje je počelo da me muči: zašto sam čekala da smršam pa da tek onda počnem da nosim pantalone? Zato što sam konačno izbacila iz glave (barem delimično)  one zlobne mamine opaske o... stražnjici koja mi u tome izgleda preveliko? Zapravo osećam se tužno jer sam živela po onom glupavom pravilu: dok se propisno ne smanjim, modno ne postojim. Žao mi je što sam dopustila da moje samopouzdanje i samouverenost počivaju na „zadnjoj stvari“ jer sam čitav život obožavala žene koje sigurne u sebe sve svoje adute izbacuju pred svima tako upadljivo i ponosno...

Dries Van Noten / Imaxtree

O čemu Anne govori kad govori o sebi i pantalonama? O tome da smo odela, iz nekog razloga, viđali samo na mršavim, atletski građenim ženama. Setimo se Katharine Hepburn i njenih partija golfa s Howardom Hughesom ili onog prizora iz filma Filadelfijska priča kad skače na glavu u art deco bazen u kupaćem kostimu velike bogataške kuće? Kate je amazonka i naravno da joj dobro stoje odela. Kao i mršavici, manekenki, a tek potom glumici Lauren Bacall. Niko ih nije nosio tako uporno i tako samouvereno kao it-girl Bianca Jagger u sedamdesetim ili osamdesetim, sve do danas.  Ponekad se čini da je ona sama silno popularizovala Saint Laurentov  „le smoking“. Sve su to bile devojke sa besprekornim telom koje su znale  da - ako ulaze s muškarcima u njihovu arenu - to ne mogu činiti neoprezno i nepripremljeno.

Zaista, odela su nosile samo vitke žene. Ipak, niko nije muško/žensko odelo nosio kao Nan Kempner, bogatašica prisutna na svim važnim njujorškim društvenim događanjima od šezdesetih gotovo do početka novog veka. Yves Saint Laurent, veliki zaljubljenik muškog odela za žene, proglasio je upravo Nan „modernom, slobodnom, nezavisnom i elegantnom ženom“ svog vremena: „Niko nije bolje nosio moju odeću, ni sa kim se nisam duže i bolje razumeo.“

Nan Kempner pojavila se 1969. na vratima tada glavnog njujorškog restorana Le Cote Basque u Saint Laurentovom smokingu. Upravnik restorana prišao joj je i šapnuo da su žene u pantalonama u njegovom restoranu poželjne isto onoliko koliko i žene u kupaćem kostimu: „Mi ćemo se držati te naše politike, oprostite...“

Nan se dosetila, otišla „samo da napuderiše nos“ i vratila se bez pantalona. Bila je u sakou i rekla da joj je to mini suknja... Ipak, dugački sako preko pantalona nije ništa skrivao.

Začudo, ženske pantalone rodile su se kao svečani odevni predmet od svile i kadife, kao san o haremu, istoku, nepobedivoj ženskoj zavodljivosti. Prve ženske pantalone napravio je francuski dizajner Paul Poiret, koji ih je uveo u svoju kolekciju već 1913. nadahnut baletom Šeherezada koju je na muziku Rimski Korsakova napravila poznata trupa Ballets Russes. Njegove „dimije“ bile su i te kako eksplozivno seksualizovane i neprihvatljive za visoko društvo, čega će se setiti sve one naše čitateljke koje su oduševljeno pratile seriju Downton Abbey. Protofeministkinja i socijalistkinja, bogatašica, prelepa Sybil u četvrtoj epizodi prve sezone oblači Poiretove svilene haremske pantalone.  Visoko društvo je zgroženo, a ona objašnjava da muškarci bez korseta sasvim dobro izgledaju, pa mogu i žene. 

Danas je situacija nešto drugačija. Pantalone ne mogu nikoga da šokiraju, ne posle onih neverovatno nisko krojenih koje je pre dvadesetak godina zamislio Alexander McQueen i sasvim primereno nazvao bumsters. Spuštale su se sve do „proreza“, ako ne i niže. Njih je zaista bilo teško nositi i Anne nije otkrila da li bi se usudila da u njima prošeta Londonom. 

Ipak, čini se da Demna Gvasalia pretpostavlja da će njegovo odelo za kuću Balenciaga nositi žena kojoj je potrebna i mala pomoć kad je o  oblinama reč. Iako je sam Cristóbal Balenciaga jednom rekao (a Coco, jedna od prvih velikih pobornica pantalona, to ponovila „svojim rečima“) - elegancija je u eliminaciji - Gvasalia nije eliminisao. Njegov sako za Balenciagau malo je i pojačan ne samo oko ramena, već i oko struka, pantalone i suknje često su podebljane na kukovima kao u nekoj dalekoj reminiscenciji revija iz Cristobalovih couture godina sa pomalo pognutom siluetom uvučenog stomaka i isturenih, angularnih kukova.

Paul Smith / Imaxtree

Ipak, velika je novost da su sakoi, nekad dvoredni, nekad sa samo jednim dugmetom, odreda veoma dugi i skrivaju svaku nesavršenost koje se Anne Slowey bojala. Znači, nova odela možemo lako da nosimo i u njima se ujutru, pre posla, osetiti bodro, sigurno u sebe. 

Jutra su lakša, gotovo lišena stresa kad znamo šta oblačimo. Žene u napadu na korporativne položaje birale su upravo odela i kostime koji su se gotovo približili uniformnosti i jednostavnosti muškog korporativnog oblačenja. Nekad se to zvalo „oblačenje za korporativno uspinjanje“. Naravno, pantalone već dugo nisu samo potvrda naše dubinske veze sa sufražetkinjama i sestrama koje su se borile za jednakost, već naprosto jednostavniji, udobniji odevni predmet. Prisetite se pantalona koje smo nosile kao mlade devojke, neprestano. Čak i šminkerka Anne, baš kao i ja i mnoge moje prijateljice u sasvim drugačijem, socijalističkom društvu, čitavu najraniju mladost provele smo u „leviskama“ - ona tvrdi u samo jednom paru, koji se polako trošio, bledeo, postajao sve tanji i zadobijao sve više nenamernih, sasvim prirodno nastalih rupa. Je li to bila pobuna ili potreba da oblačenje do kraja pojednostavimo, kao za vreme Prvog svetskog rata, kad su žene preuzimale mnoge fizičke poslove koje nisu mogli da rade muškarci jer su masovno bili na frontu? Tako je ostalo i posle rata, kad su „sestre sve to same za sebe...“ pa sve do nove borbe, seksualne revolucije. 

Šta nam danas znače nova odela? Nostalgiju za sedamdesetim? Potrebu da žene na poslu „nose pantalone“ i odlučuju? Ili jednostavno mogućnost da izdužimo figuru i učinimo sve da se ponovo osećamo toliko sigurno u sebe, kao da nam niko ništa ne može. Ja bih baš volela, posle dugo vremena i svih godina recesije, da se ponovo jednom tako osećam. Pogledaću šta je sa onim mojim odelom koje sam gurnula u ćošak ormana. Kad ga obučem, sigurno ću osetiti snagu mladosti, novi polet u koraku, sjaj u očima, što bi rekla Anne Slowey... Ako to magijsko mišljenje upali, odmah počinjem da štedim za Driesa.  

Tekst: Ana Ostojić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/ellesrbija/