Mi smo krhka bića, neprestano izložena osećaju ograničenosti. Koračamo po ogledalima koja se lome pod našom težinom. Dok hodamo, svaki korak nosi rizik da se sapletemo i padnemo. Dok dišemo, svaki dah krije se iza senke ranjivosti. Krećemo se, nestabilno, unutar horizonta prolaznosti bez izlaznog puta. Ipak, upravo nam ovo stanje uvodi pravo značenje naše vremenske dimenzije. Kakvog bi smisla imao naš zemaljski dolazak da nije određen vremenom, već da je beskonačan?
Ovim rečima, novi kreativni direktor Valentina, Alessandro Michele, započinje priču o kolekciji za proleće-leto 2025, pod nazivom Pavillon Des Folies. Naše ograničeno postojanje na Zemlji „doprinosi traženju smisla, umesto da ga oduzima“ (V. E. Frankl). U koliko god nelogičnoj beskonačnosti postojanja da smo uronjeni, instinktivno osećamo potrebu da damo smisao ovom uzburkanom svetu i prođemo kroz misteriju života u potrazi za nečim što mu može dati vrednost i doslednost. U tom kontekstu, lepota može predstavljati lek za teskobu koja proizlazi iz prolazne i neodređene prirode naše sudbine. Ona je sidro koje nam pomaže da plovimo kroz taj „paviljon ludosti“ koji nazivamo životom. Sve osim prolazna i nedosledna, lepota je, zapravo, uteha koja nas može obgrliti zagrljajem koji čuva toplinu tela. Njena svrha je isceljenje: dok uspavljuje krhkost i zaceljuje nered stvarnosti.
Šta je, uopšte, lepota? Preispituje Alessandro ovom kolekcijom, a jasno je da ne misli na njenu univerzalnu, dogmatsku i normativnu mitologizaciju. Umesto toga, misli na jedinstvenu sposobnost da duboko osetimo i povežemo se s nečim što otkriva novi univerzum značenja: epifaniju u kojoj veze između nas, stvari i živih bića postaju odmah vidljive. Takav način osećanja može se rasplamsati, neočekivano, kada posmatramo umetničko delo ili čar kosmosa: veličanstvenost fino izvezenih haljina, miris vlažne zemlje, dodir volana od organze, zapanjujuću arhitekturu, delikatni slojevi akvarela...
Nova kolekcija je sanjiva, romantična, gotovo utopijska, dok istovremeno otelotvoruje Michelovu virtuoznost u ekstravaganciji, maksimalizmu i eklektičnosti, potpuno suprotna od svega što je radio Pierpaolo Piccioli. No, gledamo li zaista u Valentinovo nasleđe ili u Michelovu estetiku koje se dosledno ne odriče, ali i koja se čini potpuno kontrarnom u odnosu na savremene modne tendencije - ostaje glavno pitanje svih fashion debata, na koje zasigurno nećemo dobiti odgovor još nekoliko sezona.