Pročitajte zašto neki smatraju da kopije zapravo doprinose poslovanju velikih brendova.
Kopiranje je staro koliko i sama modna industrija.
Još 1903. Charles Frederick Worth počeo je da ušiva etikete sa svojim potpisom u svoju odeću kao način da pokaže autentičnost dizajna. Coco Chanel smatrala je kopije toliko neizbežnima da ih je opisala kao cenu uspeha. Doduše, ovaj stav nije je sprečio da se udruži sa svojom konkurentkinjom Madame Vionnet 1930. da bi tužile Suzanne Laneil, koja je uhvaćena sa 48 njihovih skica, ukradenih u nameri da ih kopira.
Kopije su danas brojnije nego ikada. Kompanije koje izbacuju kolekciju za kolekcijom, kao što su Zara i H&M, izgradile su multimilijarderska carstva upravo reprodukujući najnovije trendove sa modnih pista za mali deo njihove originalne cene. Kopiranje postoji čak i među luksuznim brendovima - u poslednjih nekoliko godina, neke kompanije, uključujući Saint Laurent, suočile su se tužbama od strane drugih modnih kuća.
Da li ekonomija kopiranja oštećuje dizajnere, ili je pak ona ta koja zapravo okreće točkove modne industrije?
“Lojalnost brendu nestaje, a tabu mešanja visoke mode sa daleko pristupačnijim komadima potpuno je nestao,” kaže Julie Zerbo, izvršni urednik The Fashion Law, bloga koji pokriva pravne i poslovne vesti u modnoj industriji.
Kako ona kaže, na današnjem tržištu “mušterije će pre biti okrenute komadima koji koštaju manje, posebno ako su to trendi komadi koje žele samo za sezonu ili dve.”
Činjenica da su gotovo identične kopije dizajna luksuzne mode dostupne u high street brendovima razvodnjava vrednost nekog luksuznog brenda i čini njegove proizvode manje poželjnima, kaže Elaine Maguire O’Connor, predavač modnog prava.
“Ako je konzumer luksuzne mode video neki određeni dizajn visoke mode u radnjama kao što su Primark ili H&M, manje je izvesno da će dati toliki novac za jedan komad.”
S ovim se slaže i dizajnerka nakita Pamela Love. Chanel je 2012. povukao seriju kristalnih narukvica s kamenčićima nakon javnog protesta da su neverovatno nalik Pamelinim narukvicama.
“Kad vas kopiraju dizajneri tzv. brze mode, dakle, high street brendovi, to stvarno briše sav vaš trud. Čini našu ideju manje posebnom, što na kraju šteti našem poslovanju i naročito autentičnosti,” ističe Love.
foto: Profimedia
Tačnu cenu toga da vas kopiraju - na primer, gubitak u prodaji zbog kopija - neverovatno je teško kvantifikovati, kaže Susan Scafidi, osnivačica i upravnica Instituta za modno pravo na Pravnom fakultetu Fordham. Ipak, uverena je da je ta cena ogromna.
I zaista, razlika u prodaji između originalnih dizajnera i njihovih imitatora može biti ogromna. Kada je Narcisso Rodriguez dizajnirao venčanicu za Carolyn Bessette Kennedy 1996. godine, prodao je još 45 istih takvih. Jedan od njegovih kopiranata prodao je čak 80 000 primeraka!
Kopiranje može biti još skuplje za dizajnere u usponu.
Ne samo da mladi dizajneri još nemaju reputaciju i lojalan krug kupaca koji povećavaju prodaju velikih brendova, nego često “kupci čak i ne znaju da kupuju kopije, jer nisu nikad videli rad novog dizajnera koji je pokraden,” kaže Scafidi.
Osim toga, mladi dizajneri često se oslanjaju na samo nekoliko ključnih komada za prodaju, što čini kopije još štetnijim.
“Kao dizajner u usponu, postaćete dobro poznati po silueti,” kaže Edgardo Osorio, osnivač brenda cipela Aquazzura. Ovi klasični stilovi, koji se mogu nositi nekoliko sezona, “način su da dizajner zaradi novac, jer oni ne idu na rasprodaju. Kad počnu da kopiraju moje klasične cipele, imam problem.”
Brendovi u usponu nemaju ni velike mogućnosti da uzvrate udarac. Patent dizajna, koji štiti ukrasni dizajn funkcionalnog predmeta, ubedljivo su najefektivnija odbrana protiv kopija - u poslednjih nekoliko godina u njih su uložili brendovi kao što su Céline, Jimmy Choo i Balenciaga. Ali podnošenje patenta može da košta do nekoliko hiljada dolara, i u SAD prosečno vreme procesiranja patenta više je od dve godine.
