Tekstilna industrija u Srbiji nekad je zapošljavala oko 250 000 radnica i radnika.

Tokom procesa privatizacije većina fabrika je prestala da postoji, a ono što je zamenilo zaokruženu tekstilnu privrednu granu je lon (lohn) proivodnja za velike modne marke u znatno manjim pogonima i sa neizvesnim rokom trajanja.

Istraživanje koje je tokom 2017. godine sprovela organizacija Clean Clothes Campaign pokazalo je da je kršenje radnih prava u ovim fabrikama pravilo, a ne izuzetak; da radnice i radnici rade za plate koje su najčešće na nivou minimalne zarade i da je sindikalna organizovanost na jako niskom nivou. 

Pored ugovaračkih i podugovaračkih poslova, pojedine strane kompanije su uz pomoć državnih subvencija otvorile i svoje direktne pogone u Srbiji, međutim ostaje otvoreno pitanje šta je sa domaćim brendovima?

Na koji način njih tretira država?

Koje su mogućnosti plasmana proizvoda na domaćem i inostranom tržištu i da li se radni uslovi i zarade razlikuju kad govorimo o pogonima koji proizvode isključivo za domaće brendove? 

Pokušaćemo da odgovorimo i na pitanje kako se globalizacija proizvodnje odevnih predmeta i obuće odrazila na autonomne dizajnerske inicijative koje ne podrazumevaju masovnu produkciju? 

Govore: 

Stefan Aleksić i Bojana Tamindžija, Clean Clothes Campaign 

Nenad Radujević, generalni menadžer Beogradske nedelje mode

Milica Lupšor, Roza udruženje za radna prava žena

Moderatorke: Marija Radaković i Dunja Jovanović, F.fm podcast @radioaparat

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/