Prošla godina je bila teška - beskrajan niz meseci ispunjenih bolešću u porodici, traumama i vremenom provedenim u bolnicama. Do te traume sam svakodnevno putovala kolima. Kako je godina odmicala, moje telo se promenilo. Moje lice se promenilo. Moj duh se promenio. Ovih dana osećam da ne prepoznajem osobu koju vidim u ogledalu ili, ne daj bože, na fotografiji.
Zapravo, poslednji put kada sam videla svoju skoro pa novu fotografiju, učinila me je strašno nesrećnom - šteta jer je trenutak koji je zabeležen bio zaista srećan.
Fotografija je nastala jednog prelepog letnjeg dana u Njujorku, provedenog sa prijateljima. Postoji fenomen koji se zove Manhattanhenge, kada se zalazak sunca savršeno poravna između zgrada na 14. ulici. Moji prijatelji Olivia i Jude, moja devojka i ja popeli smo se na High Line kako bismo gledali kako sunčeva lopta pada između zgrada koje nimalo ne liče na Stounhendž. Upravo smo odgledali predstavu, smejali se do suza, popili piće i lutali gradom koji volimo! Toliko sam volela te prijatelje! Blistavost trenutka i gradska energija činili su da se osećam živom, zabavnom i blistavom u zlatnom svetlu. Moja devojka koja je inače fotografkinja, napravila je neosporno realno dobre fotografije svih nas, kojim sam se uistinu radovala.
Međutim, kada sam ih narednog dana pogledala, moja radost se zaledila. Mogla sam da vidim samo kako izgledam. A način na koji izgledam činio mi se pogrešnim. Očekivala sam da vidim osobu koja sam bila pre moje loše godine. Ali nje nije bilo. Gledajući tu novu verziju sebe, shvatila sam da ne mogu da povežem ili prepoznam radost koju sam osećala u tom Manhattanhenge trenutku, iako sam znala da sam je tada duboko i potpuno doživela.
Mrzela sam liniju svoje brade iz profila, neosporno bradu moje bake. (Volela sam svoju baku! Zašto mi je onda smetalo da vidim njenu bradu?) Mrzela sam kako mi je kosa - za koju sam mislila da je te večeri izgledala kul, pomalo u stilu Timothéea Chalameta - zbog vlage sam je ošišala. Reći da mi se nije dopalo kako izgledam na fotografiji bilo je dovoljno loše. Ali još gore bilo je to što je moja reakcija umanjila veru u lepotu tog trenutka. Pokvarila mi je sećanje.
Iskrivljena logika mi je išla ovako: ako osećaj koji sam imala nije isti kao moj izgled, onda taj osećaj uopšte nije bio stvaran, zar ne? Naravno da jeste, ludo. Kakva glupost dozvoliti nečemu spoljašnjem da ti ukrade unutrašnju radost.
Ipak. Nije iznenađenje reći da neki ljudi toliko žele da zabeleže trenutke za društvene mreže da zaborave da ih zaista žive. Ali ovo nije bilo to. Ovo je bila vrsta reprezentativne disforije koja je potkopala trenutak koji sam u potpunosti proživela. Nije me brinulo kako će drugi videti taj trenutak. Boleo me je vizuelni izveštaj sa lica mesta koji je poremetio moj unutrašnji osećaj tog iskustva.
Nisam strana disforiji. Ja sam rodno queer osoba, što znači trans osoba, koja ceo život pokušava da pronađe način da spoljašnji izraz mene što bolje odgovara onome što znam da jesam iznutra. Imala sam operaciju da smanjim prirodne obline. Ošišala sam kosu da se predstavim drugačije. Ne pokušavam da napustim ženstvenost da bih stigla do muškosti, već da se oslobodim oznaka koje drugima omogućavaju da me lako svrstaju u neku kutiju; da odluče ko sam i kako žele da me tretiraju pre nego što išta kažem. Moj odnos prema rodnim očekivanjima bilo koje vrste je paničan unutrašnji poklič: "Skinite to, skinite to, skinite to!" (Moj rodni identitet je Sigourney Weaver iz franšize "Alien", koja pokušava da skine vanzemaljce sa lica kako bi mogla da diše.)
Poenta je da me fotografije često pogađaju rodnom disforijom, kada me mekoća mog stomaka i kukova podseća da, bez obzira koliko sam se u tom trenutku radovala svom queer izrazu, neki delovi mene i dalje izgledaju ženstveno.
Rešenje svih tih problema je, naravno, prihvatanje; naravno, ljubav prema sebi; naravno, brisanje ideje iznutra da postoji ispravan ili pogrešan način da izgledam nebinarno. Lako mi je da volim i prihvatam druge onakvima kakvi jesu, ali je beskrajno teže da to uradim za sebe. Radila sam na tome, ali ljubav prema sebi bila je aktivan proces. U međuvremenu, priznati da osećam išta manje od prihvatanja i potpune ljubavi prema sebi činilo se kao još jedan vid neuspeha.
Zamislite seriju ruskih "gnezdećih" lutaka. Najveća lutka se zove "Uživanje u trenutku bez brige kako će me drugi videti". Unutra je malo manja lutka pod nazivom "Pomirenje kako sam izgledala na fotografijama iz tog trenutka sa mojom emocionalnom stvarnošću". U njoj je još manja lutka "Ne biti previše stroga prema sebi zbog svog izgleda i disforije", a u njoj je još jedna, još manja lutka "Ne biti previše stroga prema sebi što sam previše stroga prema sebi ili što nisam uspešno praktikovala ljubav prema sebi".
Iscrpljena sam. Da li ste i vi iscrpljeni? Možda je ovo neizbežnost predstavljanja na fotografijama. Razmatrala sam moguće rešenja: prisilno nametnuta ljubav prema sebi; da ne gledam u fotografije sa događaja; da nikada ne dozvolim da me slikaju ako nisam sigurna da mi se dopada kako izgledam u tom periodu života - trik koji sam naučila od svoje majke koja u albumu sa našeg prvog međunarodnog porodičnog putovanja u Maroko uopšte nije prisutna na fotografijama.
Evo šta mi je promenilo mišljenje: bila sam u nekoj od onih novogodišnjih faza sređivanja stvari koje sigurno neće trajati duže od proleća. Stigla sam do faze izbacivanja sentimentalnih papira i fotografija, i pronašla sam sebe kako prelistavam albume i kutije sa fotografijama iz mojih kasnih dvadesetih godina. Bila sam glupa, privilegovana, bez para, hipsterka puna nade koja je živela u Vilijamsburgu, pokušavajući da postane spisateljica i živeći sa "kolekcijom" drugih prijatelja umetnika.
Dok gledaju fotografije ljudi obično pomisle: "Možeš li da veruješ koliko sam bila mlada?", "Pogledaj kako sam bila zgodna", "Ah, da sam samo znala tada..." i tako dalje. Ali dok sam birala koje ću sačuvati, najviše sam se vezala za one koje nisu prikazivale mene kao „dobru“ u smislu izgleda, šta god to značilo. Nisu bile one sa školskog plesa gde sam imala sređenu kosu i doteranu šminku. Nisu bile one gde se svi okupljaju ispred jelke i pokušavaju da se lepo nasmeju za istorijski zapis. Nisu bile ni one na kojima sam videla rodne naznake autentične sebe.
Pronašla sam fotografiju sebe sa 23 godine, sedim za malim kuhinjskim stolom u svom prvom stanu u Bruklinu gde sam živela sa dvoje dragih cimera. Na slici se smejem toliko da su mi oči stisnute. Nosim izbeljenu kariranu košulju iz second handa i teksas šorts, a noge su mi čudno složene na stolici. Izgleda da pijem Koronu. Vidim naš prljavi šporet iza kog su se uvek krili miševi. Vidim Shakespeareove postere koje smo zalepljivali na zid. Iako mi je kosa duga na toj slici i iako tada nisam bila javno trans, ta fotografija mi ne izaziva rodnu disforiju.
Mislim da je razlog u tome što ne prepoznajem sebe sada, već veoma posebnu verziju sebe sa te slike. Jer, to je snimak mene na običan dan, kako radim obične stvari koje sam tada radila, u stanu koji više nije moj, ali je i dalje deo mene.
Zahvalna što na ovoj fotografiji imam pristup verziji mene, ne zato što je bila lepa, zgodna ili kul, ili vredna da uđe u trajni lični foto-arhiv... već zato što je jednostavno bila.
Ima još nekoliko fotografija nastalih tog istog dana. Moj prijatelj Adam sa bosim nogama elegantno naslonjen na kuhinjski sto, sa ironičnom ali istinitom majicom "I Heart NYC". Moja prijateljica Kora je na našoj crnoj sofi, sa glavom bačenom na jastuke kao da je iscrpljena i smeje se. Kora i Adam stoje na autobuskoj stanici preko puta našeg stana nestrpljivo čekajući autobus koji nije dolazio.
Nije bilo posebnog povoda za te fotografije. Nisu bile namenjene da budu reprezentativne. Ali su bile kao vizuelni natpis "Bili smo ovde", ispisan po zidovima komšiluka.
A danas, one su portali u veoma poseban džepni univerzum svakodnevice iz prošlosti koja je - sada je to teško zamisliti - nekada bila ceo moj svet. Ceo moj život.
Da li smo prestali da pravimo ovakve fotografije? Čini mi se da jesmo. Ili još gore, kao da pokušavamo da proizvedemo utisak spontane iskrenosti sada kada smo svi toliko svesni objektiva koji je možda u nečijem džepu.
Uvek ste na ivici da budete fotografisani. Zapis današnjeg dana može se dogoditi svakog trenutka, pa očešljajte kosu. Nanesite malo karmina.
Pitam se da li Gen Z trend za retro digitalnim kamerama i kamkorderima ukazuje na neku vrstu čežnje da se uključi u prošlost koja u svom fotografskom stilu pokazuje da je bila ovako slobodna. Imam mnogo posla da rastavim i izlečim svoju "matrjošku" anksioznosti oko slike; mnogo posla na ljubavi prema sebi. Trans identitet i pregovaranje sa disforijom su moj stalni životni status. Ali mislim da je možda lek za moju fotografsko-ambivalentnu prirodu u toj slici koju sam našla - slici one mene sa kuhinjskog stola.
To nije "najbolja" moja fotografija iz tog doba. Nije ona koja dokazuje da sam izlazila na istorijski kul mesta; ili ona na kojoj mi je kosa izgledala izuzetno lepo onog jednog puta. Ali je ona koja najbrže i najsnažnije priziva detalje i osećanja mog života iz tog perioda. I mislim da je to razlog zašto se osećam tako euforično; zašto sebe prepoznajem. Ne kao prikaz onoga ko sam "zaista sada". Ne kao neku staru, zamrznutu verziju sebe koju je vreme ili okolnosti odnele, već kao fotografiju prošle sebe za koji znam da je bila ključna u oblikovanju mene kao osobe.
Fotografiju sebe koju i dalje nosim u sebi, bez obzira na to da li ću je baciti ili ne. Ako mislite da žalim zbog digitalnog doba, mislim da je ovo pitanje perspektive više nego tehnologije; pitanje namere više nego kulture. Vratila sam se lepim slikama sa onog Manhattanhenge dana, i postoji bar jedna fotografija koju moram sačuvati. Na njoj se ja, moji prijatelji Olivia i Jude njišemo oko ulične svetiljke, pokazujući ka suncu kao neustrašivi istraživači.
Preplavljeni smo iznenađenjem, glupošću i slavom obične letnje večeri u Njujorku, tokom veoma teške godine za sve nas. Izvan kamere, pažnja moje devojke učinila je ovaj trenutak punim ljubavi i vrednim ljubavi. To nije "dobra" fotografija mene. Nije ni "tačan prikaz" mene.
Ne čini da se osećam dobro u vezi sa svojim fizičkim izgledom.
Ali koga briga?
Jer, to je savršen blesak svetlosti koji me vraća u trenutak koji sam volela da živim: u predah dana koji me je milostivo pronašao u teškom vremenu; u dobro društvo, prijateljstvo i ljubav jednog posebnog vremena i mesta.
Slušajte - čak ni ako ne možete videti sunce Manhattanhengea na ovoj fotografiji.
Stvar koju je desetine fotografa pokušalo da zabeleži iste te večeri.
Vidite samo nas. Koji gledamo u to.
"Fotografije su portali u džepni univerzum, u svakodnevicu prošlosti koja je nekada bila moj ceo svet."
Piše: CH Hauser
