Pre nekoliko dana „iskočila“ mi je objava, podsetnik da se Covid dogodio pre tačno pet godina. Pet godina, hej! U glavi mi i dalje odzvanja eho. Ne znam da li mi je strašniji osećaj prolaznosti, brzina protoka vremena dok trepćem, ili pak koliko je samo jedna sekunda dovoljna da se sve promeni i stane. A tada jeste.
Svedočiti delovima istorijskih momenata, koliko god oni bili zastrašujući, predstavlja neku vrstu privilegije i časti. Verovatno će se i u trenutku kad budete držali ovaj broj u rukama nešto ponovo dogoditi. Ovog puta možda će se krošnje njihati. Zraci jarko sijati. Osmesi čuti, a dlanovi pljeskati. Samo se nadamo se da će biti pravi.
Kažu da će uskoro biti i neki tunel eklipsa koji će predstavljati susret dva sveta. Kao da ih već ne viđamo svakoga dana. Kažu da će u mraku sve stare rane biti otvorene, a onda pod svetlom, od srca iste obrisane. Ali čujem da i ovih dana svašta govore.
I eto, opet smo tu. Nadomak svetla i mraka. Ali ovaj put sve je nekako drugačije. Ovog puta smo strah pretočili u mudrost, hrabrost i lakoću. Sada, kada hrlimo ka budućnosti, važno je brinuti i o svakoj poslatoj poruci, emociji i rečenici. Samo tako će nesigurnosti prerasti u genijalnost, a u toj transformaciji se roditi nada za opstanak ljudskosti. I dok za pet godina osvrtom unazad ovaj trenutak budemo posmatrali, pretpostavimo da će se samo ono što ste unutar vas negovali, računati. Ali i tada ćemo govoriti.
· Reaguj
