Tog jutra, kroz prozor je ušlo ono meko, prigušeno svetlo koje najviše volim. Pored mene - Ljuba(v). Maleno štene koje me je pronašlo baš onda kada je trebalo. Dok ga gledam kako spokojno spava, pomislih, eto ga - život. Tih i nežan.
Setih se da su mi sitnice oduvek bile najveće. Nikada nisam tražila sreću u velikim planovima, više sam je nalazila u impulsu i u trenucima u kojima ne slušam nikog osim sebe. I upravo zato, ovaj broj Ellea posvećen je tome - stvarnom, tihom i jakom, neispoliranom.
Ovog meseca imala sam priliku da razgovaram sa jednom od žena koje su me oblikovale dok sam odrastala. I dalje mi zvuči neverovatno. Dok sam je slušala, srce mi je lupalo kao da sam zakoračila u kadar kultne serije. U tom trenutku više nisam bila samo urednica, pre kovrdžava devojčica koja inače sedi unutar mene. I toliko sam bila zahvalna na tome.
Sara je pričala o jednostavnosti, o svakodnevici, o danima koji nisu savršeni, ali su naši. Podsetila me je na rečenicu koju sam negde zapisala: „Ne kvari ono što imaš želeći ono što nemaš. Seti se da je ono što sada imaš nekada bilo među stvarima kojima si se samo nadala.“ Ne sećam se autora.
E tu sam zastala.
Koliko se puta dogodilo da se setite predivnih trenutaka kojih niste bili svesni jer ste pored njih trčali za nečim što nije stiglo? A da li je uopšte trebalo?
Nije sve u grandioznim momentima, toliko više ima u prepoznatim pogledima. U poruci poslatoj bez povoda. U haljini koja otvara leđa, ali sputava korak. U tom romantizovanom razgovoru koji vas ipak vrati sebi.
Ljubi sam možda spasila život, ali je i on meni. Isto kao i mala Romkinja u autobusu koja je razjarenih očiju gledala u mene, toliko da sam sam prepoznala maštu u tom pogledu. Onu pravu dečiju. Zato sam joj po izlasku ostavila poruku, samo kao podsetnik i želju da mašta još hrabrije.
Da bude tu. Za nekog drugog Ljubu. Za život. Za sebe. Za druge.
A to vam, dragi ljudi, preporučujem od srca.
