Već nekoliko večeri dan završavam sa telefonom u rukama, vlažnih očiju i fokusirajući se na vesti koje su oko nas. Drugačija ne mogu ni da ustanem. Prejak emocionalni naboj delom bih pripisala klasičnim simptomima PMS-a, dok je ostatak zaista do haotičnih svakodnevnih vesti, stanja društva i sveta kom samo trunka fali da potpuno ode dođavola. Razmišljam koliko je bilo teško našim bakama i dekama koji su preživeli najveća ljudska oštećenja, ali skoro pa pod ruku mogla bi da ide ova borba u čemernim vremenima.
A onda sam u danima posle tih prinudno morala da razvijem mehanizam za preživljavanje. Verovatno kao i svako od vas. Moj je ležao u rečima dovoljno je, kao sledbenicama zahvalnosti. One koju osetite kada osvestite čak i najobičniji trenutak. Da je sreća u tome što danas gledate. Što maminu i tatinu poruku čitate. Omiljenu haljinu danas tražite i usput po koji cvrkut čujete.
Onda neka ovaj uvodnik bude posveta svakom osećaju koji trenutno u sebi nosite i mislite da ga svet ne razume. Stranice ovog broja osmišljene su tako da vas u suprotno uvere - da imate saveznika. Za osmeh, za inspiraciju, za malu pobedu i za zahvalnost.
A od vas će biti sasvim dovoljno da ne jurite. Da na svaku poruku ne odgovorite. Odmaknete se od nerealnih očekivanja i uspostavite svoja. Ne izgovarajte baš svaku misao naglas - neka makar jedna ostane vaša. Biće dovoljna.
