Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Intervju

Milena Dravić: Za razliku od sportista, narodnih pevača, glumci nikada nisu imali privilegije.

Autor Ana Dodig
Autor Ana Dodig

Vraćajući se u svoju mladost, glumica Milena Dravić ispričala je novinarki Tamari Skrozzi čemu su je sve naučili ženski uzori u porodici i kako su uticali na njen stil kojem se i danas divimo!

Izvor: foto: Marko Vulević, Stajling: Milan Đačić

Na svim stranicama ovog magazina za zvaničnu biografiju Milene Dravić nema mesta. Ona je glumica iza koje je nekoliko stotina uloga, a vremenom je nadrasla čak i likove koje je igrala i postala javna ličnost koja uživa posebno poštovanje i ugled. 

Ličnim činovima umetničke i građanske hrabrosti, kao i dostojanstvenim stavom u najtežim trenucima, svima je i za sva vremena pokazala koliko velika može da bude žena i šta zapravo znači biti dama, bez obzira na vreme u kome se živi i mesto na kojem smo. 

Tokom karijere, dobili ste više desetina nagrada. Dobijate ih, evo, i dalje. Ima li ipak trenutaka kada vam sve one dosade, kad sebi kažete :„Dosta je bilo, uradila sam i dobila sve što je moglo.“? 

Kada ljudi u svetu dobiju te velike nagrade, oni znaju zašto ih dobijaju. One pre svega sa sobom nose garanciju za neke velike poslove, kao i materijalnu satisfakciju, pa nemaš potrebu da misliš šta će biti s tobom ako ti se dogodi nešto neprijatno – zdravstveno ili na drugi način. Tako to rade velike kinematografije i to se odnosi na evropske i na američke glumce koji znaju zašto su radili taj posao. Što se nas ovde tiče, što si više nagrada dobijao i kako ti prolaze godine, sve više si u jednoj ponižavajućoj situaciji. 

Na kraju je poniženje, što sam mogla da vidim upravo u ovoj godini. Ja sam toga potpuno svesna i s tim moram da se nosim. Kao što sam to radila i s nekim lepim i velikim stvarima, sada moram da se nosim i sa poniženjem. To je pitanje ovog društva i zemlje u kojoj živimo. 

U vreme odlazaka u Kan i međunarodne slave, stekli ste mnogo veza, upoznali najpoznatije ljude tog doba. Posle filma Misterije  organizma John Lennon, Yoko Ono i Jack Nicholson prišli su vam i čestitali na ulozi. Iz ove pozicije, nije jasno zašto tada niste otišli i počeli da gradite karijeru negde u svetu? Da li ste u to vreme uopšte razmišljali o odlasku?

Sa ove vremenske distance, uviđam da je napravljena greška. Trebalo je makar da pokušam. Prođeš-ne prođeš... moguće i da ne bih prošla, nema garancija za uspeh. Nisam, zato što  sam živela u zemlji u kojoj je godišnje bilo proizvedeno više od sto filmova, gde je samo Srbija radila 37 do 40 filmova godišnje, da ne govorim o ostalim republikama u koje su nas zvali i gde je takođe bilo posla. Bilo je mnogo uloga, različitih žanrova, sjajnih reditelja i ekipa. Tu je zatim rad u pozorištu i na televiziji. Rad napolju ticao bi se samo moje filmske karijere, ali za sve ostalo postojao je znak pitanja. 

S druge strane, moj muž je imao ogromnu šansu koju je iskoristio, a nije ostao. On je jedini naš glumac, do dana današnjeg, koji je bio na sceni Sarah Bernard  dve godine. Glumio je u predstavi Na dnu  Maskima Gorkog koja se upravo sada igra u Narodnom pozorištu, igrao je Vaska Pepela. Predstavu je režirao veliki Lucian Pintilie, koji je i ovde radio čuveni televizijski film Paviljon 6. On je Dragana video najpre u filmovima Žike Pavlovića, zatim u nekim drugim ostvarenjima i odmah ga je angažovao. Imao je i druge uloge, ponude za film, ali se, eto, vratio. 

Imali smo ovde posla, drugare, porodice, roditelje. Šta je, tu je, da se kuka ne može. Bilo je šansi i bilo je do nas hoćemo li da se upustimo u te stvari ili ne. 

Ipak, kajete se? 

Trebalo je pokušati. Uvek možeš da se vratiš. Jedan od velikih razloga je možda i to što nama glumcima u ovoj zemlji nikada nije bilo dozvoljeno da imamo agenta. Ti moraš da imaš čoveka koji u tvoje ime ide i pregovara, velike kuće koje stoje iza tebe. U vremenu bivše zemlje bilo je petnaest glumaca koji su sigurno mogli da uđu u evropski film ravnopravno sa tadašnjom generacijom. Ali, niko nije stao iza nas. Postojao je Jugoslavija film, pa ni oni to nikada nisu uradili. Za razliku od sportista, narodnih pevača, operskih pevača, mi nikada nismo imali privilegije, niti ih imamo, niti ćemo ih imati. 

Zašto je to tako? 

Ne znam, to zaista ne mogu da dokučim. Toga nigde nema. Ni u Rusiji, ni u Francuskoj, Nemačkoj, nigde. Mora neko da ti vodi posao. Ne možeš ti sam da se upuštaš u tako ozbiljne stvari, od kojih bi korist imala i zemlja iz koje si. Ne znam šta se to dešava, ali glumci su od davnina do danas bili osuđeni na takav tretman. 

U ovom poslu ste već pola veka. Šta je razlika između bavljenja glumom nekad i sad? 

Mi glumci tada nismo imali mogućnost da preduzimamo dalje korake u karijeri, ali što se tiče posla i rada, to je bilo drukčije. Gledam sada neke ljude iz tog vremena, koji daju tako strašne izjave dodvoravajući se ovom vremenu. A ti time ništa ne dobijaš. 

Bilo je ružnih stvari i tada, ali za naš posao, pa i uopšte za posao umetnika, bilo da su pisci, muzičari, slikari, bilo je mnogo prostora. Ulagalo se dosta, kultura je bila najveća investicija. Gostovalo se, putovalo po celom svetu, razmena s kolegama iz inostranstva bila je zaista neverovatna. 

Naravno, i naša zemlja se otvarala. Došao je BITEF, sve te velike manifestacije, veliki ljudi dolazili su na gostovanja, naši odlazili kod njih. Kulturni život bio je veoma bogat. 

Nemaš ti tu šta da se baviš politikom. Radeći najbolje u jednom filmu ili predstavi, ili ako imaš fantastičan koncert ili operu, kvalitetom doprinosiš kredibilitetu svoje zemlje. A sada, kao da se boje da će kvalitet, kad je reč o svemu ovome, ugroziti politiku zemlje. Opšte je mišljenje da je za jednu zemlju najvažnija politika, a ja smatram da je to ipak kultura koja bi mnogo pomogla da sve bude postavljeno kako treba. Ovako, ljudi smetaju. Smetaju sva „iskakanja“. 

U jednom intervjuu rekli ste da na međunarodnim gostovanjima nikada niste imali kompleks, jer je Beograd mnogo toga nudio i u nekim stvarima bio avangarda. Da li je ostalo nešto od takvog grada? Šta je to što Beograd danas može da pruži?

Mi imamo puno talentovanih ljudi, ali oni nemaju novca da snimaju filmove, prave velike predstave. I šta da ponudiš? Jer, niti ima para, niti interesovanja onih koji bi taj novac trebalo da obezbede. 

Kultura je na margini, a da bi bila velika, sa velikim filmovima i predstavama, mora da ima podršku države. 

Najnovije

Najpopularnije

Lepota

Moda