Marina Marković, umetnica
Prvi put sam imala anoreksiju sa trinaest godina. Potpuno intuitivno i bez znanja o posledicama prestala sam da jedem. Nikada nisam imala višak kilograma, ali je moj telesni razvoj bio u potpunom raskoraku sa onim unutrašnjim – izgledala sam kao zrela devojka, a bila sam još devojčica. Odbijanje hrane bio je samo način da kažem kako nisam spremna da imam velike grudi, da odrastem, da ne želim telo žene...Tada sam prvi put otišla na lečenje i vratila izgubljenih petnaestak kilograma, ali problem nisam rešila, već sam ga samo gurnula pod tepih. Uvreženo je mišljenje da je anoreksija poremećaj koji se tiče hrane, ali hrana je samo simptom za dublji emocionalni poremećaj. Deset godina kasnije, kada sam bila student Fakulteta likovnih umetnosti, ponovo sam zapala u anoreksiju koja se ovaj put otrgla kontroli i moja telesna masa je, mimo moje volje, spala na 29 kilograma. Tada više nije bilo ni umetnosti, ni tela, ni mene. Nisam bila u stanju da hodam, kosa mi je opala, unutrašnji organi krvarili, izgubila sam ciklus, imala promrzline, a jedina misao bila je opsesivno-kompulzivno prebrojavanje kalorija… Kada sam primljena na Institut za endokrinologiju rekli su da verovatno neću preživeti, ali uz veliku pomoć svojih roditelja, dr Vere Popović i psihoterapeuta Bojana Lapčevića počela je borba. Narednih osam meseci u bolnici sam od oporavka svog tela pravila body art projekat samo ovoga puta bilo je reč o„konstruisanju“ zdravog tela. Konstantno sam snimala i dokumentovala prevazilazeći na taj jedini meni znan način krize kojih je bilo mnogo. Čak sam i od bolničke sobe napravila atelje. Kad god je bilo preteško i neizdrživo, ja bih se prema svom telu ponašala kao da nije moje, kao da je deo mog rada i tada me ništa nije bolelo. Umetnica u meni bila je jača i od anoreksije, a i od mene same.
Radove o anoreksiji izlagala sam u zemlji i inostranstvu, oni su u mnogome odredili moje buduće projekte i istraživanja na polju tela – od radova gde sam se bavila restrikcijama, neprihvatanjem tela i opsesijom da se ono kontroliše, preko radova vezanih za konzumerizam i iskrivljenu medijsku sliku tela, kao i kroz serije radova o nametnutim idealima ženske lepote od strane društva. I kroz svoj dosadašnji umetnički rad i kroz rad u savetovalištu sa osobama sa poremećajima u ishrani, pokušavam da svojim iskustvom pomognem ili da bar osvestim kod drugih kompleksnost problema anoreksije.
Helena Vuković, aktivistkinja za trans prava
Nekada veoma važne životne odluke donesu i novi početak. Pre godinu dana počela sam konačno da živim onako kako se celog života osećam: kao žena. Oslobodivši sebe osetila sam neverovatnu sreću. Unutrašnje oslobađanje čini da mi osmeh ne silazi sa lica ni pred najvećim izazovima. Moj početak šalje tako pozitivne signale, nema klasičnih teških i depresivnih momenata koji prate nove početke. Valjda mi plavuše to tako… U tih proteklih godinu dana kao da igram glavnu ulogu u najlepšem filmu i ne želim da se on ikada završi. Osećaj da mi više ništa u životu nije teško ne mogu da dočaram rečima. Volim što sam konačno žena!
Nina Babić, vlasnik i osnivač Gospođe Mirkov
Putanja do ove tačke bila je prilično komplikovana jer sam veći deo prethodnih karijera (namerno množina budući da sam se uvek bavila sa nekoliko stvari istovremeno) provela u marketinškim vodama. Ali, moglo bi se reći da je jedna od prelomnih tačaka bila upravo kolumna Chez Nina koju sam pisala za ELLE magazin 2012/2013. godine. Tad sam shvatila da me bavljenje hranom i kuvanje i pisanje o njoj čini neočekivano zadovoljnom i ispunjenom. A onda sam čekala neki zgodan sticaj okolnosti ili možda malo više hrabrosti... Krenulo je odjednom, u aprilu, gotovo ni iz čega, i svi oko mene bili su iznenađeni količinom energije koju sam unela u čitav projekat, iako sam, u stvari, dugo u glavi imala koncept ovog malog brenda. Bilo mi je potrebno da ispričam priču o svim tim divnim ženama u mojoj porodici, tako da je ime moje bake u stvari simbol toga. Sada, šest meseci kasnije, još me ne napušta entuzijazam i, iako je ponekad fizički krajnje iscrpljujuće, nema dana da ne pomislim koliko sam imala sreće. Mislim da ljudi osećaju posvećenost i beskompromisnost koju unosimo u pravljenje naših delicija i da to cene, naročito u ovakvom vremenu. U tom prostoru gde se susreću zamisli naših klijenata i naše umeće i iskrena želja da stvorimo nešto jedinstveno samo za njih, neki put se desi bukvalno magija koju ja ne umem da objasnim drugačije nego kao čistu ljubav na delu. I to je u stvari to – ultimativni razlog i rezultat.
Aleksandra Bibić, bivša balerina, sada glumica
U toku uspešne baletske karijere odlučila sam da proširim vidike. Jednostavno, zaključila sam da je život mnogo kratak da bih se bavila samo jednim poslom. Oduvek me je privlačila gluma. Kada sam bila mala, svima sam pričala da želim da budem i balerina i glumica. Promena profesije, međutim, iziskuje mnogo hrabrosti, pogotovo u današnje vreme. Imala sam tu sreću da su mi roditelji „poklonili“ i dar za glumu. Posle dugogodišnjeg rada na baletskoj sceni Narodnog pozorišta odlučila sam da nadogradim svoje umetničko znanje i upisala sam glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi prof.Biljane Mašić. Lagala bih kada bih rekla da mi je ta promena bila laka. Imala sam puno uspona i padova, ali sad sam ispunjena i zadovoljna svojom odlukom.
Ana Sofrenović, glumica
Velike promene dešavale su mi se nekoliko puta u životu. Na neke sam uticala sama i birala ih svesno, neke su mi se dogodile same od sebe. Najveća promena bila je materinstvo i emigracija u Englesku krajem devedesetih godina.To je za mene bio ogroman korak s obzirom na to da sam do tada imala dosta uspešnu glumačku karijeru i sređen privatan život. Sve je to nekako potpalo pod veliki pritisak kad sam se sa porodicom izmestila u Englesku. Snagu sam tražila u svojoj ćerki i u činjenici da živim u gradu sa ogromnom konkurencijom te da moram veoma brzo da učim. Imala sam veliki otpor zbog svega što je tome prethodilo, ali pokušala sam da dam najbolje od sebe. Sam povratak nakon nekoliko godina takođe je bio ogromna promena, ali sasvim druge vrste. Drugo materinstvo i početak rada na jednoj sasvim drugoj liniji u karijeri. Izbore koje sam napravila dosta sam skupo platila i u privatnom i u poslovnom smislu, grešila mnogo, ali napravila i neke sjajne izbore. Mislim da jedno bez drugog ne može. To je sigurno. Svaka promena sa sobom nosi i greške i otkrića i nove mogućnosti. I jednu stvar sam naučila – da na to budem spremna, da se tome dam sa onoliko snage koliko je tog trenutka imam i da budem strpljiva da prepoznam pravi trenutak kad treba da reagujem. Strah je prisutan, ali on nije odlučujući i ne sme to da bude. A prirodno je da postoji, to je sigurno. Najveće otkriće u životu mi je to što sam otkrila kolika je razlika kad žena hoda sama i kad pored sebe ima podršku prijatelja, kolega ili partnera koji je podržava – i u društvenom, i u svakom drugom smislu. Energija koju jedna žena kad je sama mora da potroši i na najjednostavnije stvari jeste neverovatna. Ali, to je čini jačom. Nije jednostavno, ali smatram da niko ne sme da odustaje od sebe. To ne donosi dobro nikome…
Priredila: Jasmina Lazić
Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija
