Leo je glumom počeo da se bavi još kao dete, a prve ozbiljnije uloge dobio je već u tinejdžerskom dobu.
Ona najzapaženija iz perioda njegovih početaka, jeste What's Eating Gilbert Grape iz 1993., gde je igrao sa Johnhy Deepom i Juliette Lewis. Tri godine kasnije pojavljuje se u ulozi Romea, pored fantastične Claire Danes koja tumači Juliu. Ovo je već period kada se tinejdžerke širom sveta pitaju: ko je taj plavokosi lepotan koji se sa takvom, dugo neviđenom strašću bori za Julinu ljubav.
Već naredne godine izlazi kultni Titanic i dobar deo planete zna ko je Leonardo Di Caprio. Ipak, svi se pitamo da li je to to? Samo još jedna mlada zvezda koja je kratko zasijala, pokazala nam svoj sjaj i onda svoj put izgubila negde pod svetlima holivudskih reflektora.
Međutim, Leo nam vrlo brzo dokazuje da ta priča nije njegova. Svaka naredna uloga koju bira je drugačija, izazovnija, interesantnija. Iznenađuje nas, oduševljava, ali i ostavlja zatečenim.
Ipak, iako smo svi nekako svesni njegovog maestralnog talenta, čini se kao da to filmskim kritičarima promiče.
Priznanja stižu, ali najveće filmske nagrade mu izmiču. On nastavlja da radi sa velikim režiserima, svako ostvarenje je bolje od onog prethodnog, kolege ga izuzetno cene i sada je već svima jasno kakvog glumca Holivud ima u svojim redovima.
2016. konačno stiže i prestižni i dugo čekani Oskar (za koga je bio nominovan čak šest puta!!!), zaslužen godinama pre no što ga je dobio za epsku ulogu u The Revenant. Njegovo pojavljivanje na bini tokokm preuzimanja nagrade mnogima je izmamilo suze i čitavu salu punu poznatih imena podiglo na noge.
Oskar ga nije promenio, baš kao ni sva ona prizananja pre njega, vredno je radio za njih i tako će i nastaviti u budućnosti. Leo je zaljubljenik u film i u glumu, čovek koji živi svoj san i koji se trudi da on što duže potraje.
Zar ne bi bilo lepo snimiti i neku običnu romantičnu komediju s vremena na vreme?
Potpuno sam otvorenog uma što se tiče snimanja romantične komedije, ali nikada neću raditi nešto samo radi određenog žanra ili zato što je tobož pravo vreme ili mesto da se snimi neka druga vrsta filma. Mislim da bi to bila ogromna greška. Na kraju krajeva, pročitam scenario i kažem "Vau, emotivno sam povezan sa ovim."
Nikada ne razmišljam o temi, šta ona znači u popularnoj kulturi, kakav je njen istorijski kontekst - sve to prođe, a film se pojavi i bude dobar ili loš. To je jedini način na koji biram filmove, ili jednostavno ne osetim povezanost sa njima i odbijam ih.
Koliko vam je bitno da sebi postavite veći izazov sa svakim novim filmom?
To zavisi od uloge. Uvek je u toku ta velika potraga za dobrim materijalom u filmskoj industriji. Kad god se nađe nešto takvo, svi skoče na taj materijal i to liči praktično na otimanje oko hrane za opstanak, sve dok se ne snimi. Zato je potrebno toliko godina da se nešto razvije kako treba. Ako postoje rupe u strukturi priče, ako pripovedanje nije privlačno, emotivno, to se primeti i film propada.
Čini se da pobeđujete u otimačini oko "hrane", sudeći po materijalu koji dobijate.
To je više uspeh režisera. Moram reći da, i pored svih odluka koje ja donesem, glane odluke donosi režiser. Oni su ti koji finalno uobličavaju film. Režiser takođe može uzeti odličan materijal i od njega napraviti đubre ako nije sposoban da snimi dobar film. Upravo zbog toga sam i birao saradnju sa režiserima za koje osećam da mogu da se ubace u um publike.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj stranici:
Sarađivali ste sa Spilbergom, Nolanom, Istvudom, Mendezom, Bojlom, Kameronom, da ne pominjemo kako ste stalan Skorsezeov gost. Je l' ostao iko na vašoj listi?
Ima još puno režisera sa kojima bih sarađivao. Paul Thomas Anderson je jedan od njih. Ang Lee je veoma talentovan. Ima tu još puno ljudi. Mnogo je odličnih režisera.
Koliki deo vašeg života se vrti oko pravljenja filmova ili razmišljanja o njima?
Veliki deo, to je sigurno (smeh). Ne mogu reći da to nije najdominantniji faktor u mom životu, makar trenutno, jer jeste. Iskreno, oduvek sam želeo da budem glumac; to mi je uvek bio san i sada je došlo vreme da mogu da biram uloge koje želim.
To možete već neko vreme...
Da, ali poznajem puno glumaca koji su rasli zajedno sa filmskom industrijom - u Los Anđelesu - a koji to i dalje ne mogu. Stalno zamišljam sebe za trideset godina kako razmišljam "Zašto nisi iskoristio sve prilike koje su ti se pružale? Pogledaj samo sve te ljude s kojima si mogao da sarađuješ, uloge koje si mogao da tumačiš. Pokreni se." Tako razmišljam o tome.
Znači li to da nešto ostavljate po strani?
Ne, to ne radim. Ili se uklapaju u prirodan tok stvari ili ne. Nikada ne želim nešto da forsiram, ali znam da ovo trenutno volim da radim, a da će druge stvari naći način da se dogode.
Oduvek ste, dakle, znali da je gluma ono čime želite da se bavite?
Zaista se ne sećam. Ali sećam se da sam voleo da imitiram prijatelje moje majke. Pravio sam male predstave imitirajući njih, ismevajući ih, zasmejavajući nju i mog deku i baku. Na neki način ja sam zapravo energična osoba. Možda sada ne deluje tako, ali trebalo je da me vidite kad sam bio mlađi. Uh! Bio sam prilično naporan, posebno pre nego sam postao tinejdžer. Ne znam kako je majka izlazila na kraj sa mnom. Stalno sam trčao, neprestano sam radio nešto. Sada sam smireniji, ali i dalje imam puno energije.
