On nije samo "jedan od", već možda i najbolji glumac naše generacije koji bez imalo lažne skromnosti priznaje da živi svoj san, onaj koji je snivao od detinjstva.
Leo je glumom počeo da se bavi još kao dete, a prve ozbiljnije uloge dobio je već u tinejdžerskom dobu.
Ona najzapaženija iz perioda njegovih početaka, jeste What's Eating Gilbert Grape iz 1993., gde je igrao sa Johnhy Deepom i Juliette Lewis. Tri godine kasnije pojavljuje se u ulozi Romea, pored fantastične Claire Danes koja tumači Juliu. Ovo je već period kada se tinejdžerke širom sveta pitaju: ko je taj plavokosi lepotan koji se sa takvom, dugo neviđenom strašću bori za Julinu ljubav.
Već naredne godine izlazi kultni Titanic i dobar deo planete zna ko je Leonardo Di Caprio. Ipak, svi se pitamo da li je to to? Samo još jedna mlada zvezda koja je kratko zasijala, pokazala nam svoj sjaj i onda svoj put izgubila negde pod svetlima holivudskih reflektora.
Međutim, Leo nam vrlo brzo dokazuje da ta priča nije njegova. Svaka naredna uloga koju bira je drugačija, izazovnija, interesantnija. Iznenađuje nas, oduševljava, ali i ostavlja zatečenim.
Ipak, iako smo svi nekako svesni njegovog maestralnog talenta, čini se kao da to filmskim kritičarima promiče.
Priznanja stižu, ali najveće filmske nagrade mu izmiču. On nastavlja da radi sa velikim režiserima, svako ostvarenje je bolje od onog prethodnog, kolege ga izuzetno cene i sada je već svima jasno kakvog glumca Holivud ima u svojim redovima.
2016. konačno stiže i prestižni i dugo čekani Oskar (za koga je bio nominovan čak šest puta!!!), zaslužen godinama pre no što ga je dobio za epsku ulogu u The Revenant. Njegovo pojavljivanje na bini tokokm preuzimanja nagrade mnogima je izmamilo suze i čitavu salu punu poznatih imena podiglo na noge.
Oskar ga nije promenio, baš kao ni sva ona prizananja pre njega, vredno je radio za njih i tako će i nastaviti u budućnosti. Leo je zaljubljenik u film i u glumu, čovek koji živi svoj san i koji se trudi da on što duže potraje.
Zar ne bi bilo lepo snimiti i neku običnu romantičnu komediju s vremena na vreme?
Potpuno sam otvorenog uma što se tiče snimanja romantične komedije, ali nikada neću raditi nešto samo radi određenog žanra ili zato što je tobož pravo vreme ili mesto da se snimi neka druga vrsta filma. Mislim da bi to bila ogromna greška. Na kraju krajeva, pročitam scenario i kažem "Vau, emotivno sam povezan sa ovim."
Nikada ne razmišljam o temi, šta ona znači u popularnoj kulturi, kakav je njen istorijski kontekst - sve to prođe, a film se pojavi i bude dobar ili loš. To je jedini način na koji biram filmove, ili jednostavno ne osetim povezanost sa njima i odbijam ih.
Koliko vam je bitno da sebi postavite veći izazov sa svakim novim filmom?
To zavisi od uloge. Uvek je u toku ta velika potraga za dobrim materijalom u filmskoj industriji. Kad god se nađe nešto takvo, svi skoče na taj materijal i to liči praktično na otimanje oko hrane za opstanak, sve dok se ne snimi. Zato je potrebno toliko godina da se nešto razvije kako treba. Ako postoje rupe u strukturi priče, ako pripovedanje nije privlačno, emotivno, to se primeti i film propada.
Čini se da pobeđujete u otimačini oko "hrane", sudeći po materijalu koji dobijate.
To je više uspeh režisera. Moram reći da, i pored svih odluka koje ja donesem, glane odluke donosi režiser. Oni su ti koji finalno uobličavaju film. Režiser takođe može uzeti odličan materijal i od njega napraviti đubre ako nije sposoban da snimi dobar film. Upravo zbog toga sam i birao saradnju sa režiserima za koje osećam da mogu da se ubace u um publike.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj stranici:
