Florence Welch: Za mene je poezija, kao i muzika, bezbedno mesto da pretočim istinu

Sa jednim od najupečatljivijih glasova njene generacije, Florencin zvuk stapa muziku uz koju želite da skačete i igrate sa stihovima koje možda najbolje opisuje Greta Gerwig, režiserka filma Ladybird kada kaže da tekst njenih pesama evocira „najdublji i najmračniji sadržaj emocija“.

Dok je snimala najnoviji album (četvrti), Florence je bila potpuno otvorena i iskreno je obelodanila borbu sa sopstvenim demonima uz pomoć muzike. Album je izašao na leto u isto vreme kad i njena prva knjiga Useless Magic: Lyrics and Poetry.

U ovoj knjizi Florence čitaocima govori: „Možeš imati sve.“ 

Među ljudima koji inspirišu Florencin rad jeste njena prijateljica i pesnikinja Yrsa Daley-Ward koju je autentičan pristup poeziji u antologiji Bones i autobiografiji The Terrible pretvorio u globalnu senzaciju na društvenim mrežama. U svojoj knjizi Florence spominje Yrsu kao ženu koja je na nju uticala, podržavala je i koja joj je postavila visoke standarde.

ELLE sluša dok dve prijateljice razgovaraju o zavisnostima, lekovitoj moći pisanja i radosti koju donosi dobar set svilenih pidžama. 

Florence Welch: Upoznale smo se u okviru mog čitalačkog kluba Between Two Books, zar ne? Neverovatna pesnikinja Nayyirah Waheed napisala je fenomenalno delo o tvom radu. Sećam se da sam čitala Bone i pomislila: „Koliko je ovo dobro.“ To je poezija koja zaista vezuje ljude, ali je i dostupna svima. Poezija doživljava preporod i uzbudljivo je videti na koji način savremeni pesnici koriste društvene mreže kao novu platformu. 

Yrsa Daley-Ward: To je neka vrsta renesanse. Ali, mislim da su ljudi oduvek želeli da čitaju, čuju ili vide nešto zbog čega će se osećati manje sami. Kako si počela da pišeš poeziju?

F.W: Doživela sam lifestyle promenu, u smislu da sam morala da prestanem da pijem. Mnogo sam išla na žurke i došlo je do momenta kad sam se zaista stalno raspadala. Najstrašnija stvar jeste to što sam mislila da je uzrok moje kreativnosti moj hedonizam. Na kraju je postalo mnogo teško praviti muziku zato što sam stalno osećala bol i jedino sam mogla da pišem o tome kako želim da nađem izlaz iz svega. Fokus mog pisanja je postao vapaj: „Zaglavljena sam, gotova sam, ne znam kako da prestanem. Pomoć, pomoć, pomoć!“ Donekle sam prekinula taj ciklus neposredno pre nego što sam napravila pesmu How Big, How Blue, How Beautiful. Katarzično je pokazati ljudima i taj deo sebe, deo koga se mnogo plašite i videti da drugi to prihvataju s ljubavlju i pevaju o tome sa tobom. Tako sam se otvorila. Samo sam napisala i pustila. 

Y.DW: Da li, kada pišeš poeziju, osećaš ranjivost na drugačiji način?

F.W: Za mene je poezija, kao i muzika, bezbedno mesto da pretočim istinu. Ti si sličnu stvar rekla: „Ako se plašiš da napišeš, to je dobar znak.“ Definitivno sam to osećala kad je reč o nekim pesmama na novom albumu, stvarno sam se plašila. 

Y.DW: Od čega si se tačno plašila?

F.W: Bila sam užasnuta onim što sam radila. Prestravljena pre nego što je Hunger izašla. Jesi li se i ti tako osećala pre nego što si izdala knjiga The Terrible? 

Y.DW: Apsolutno. Pisala sam o stvarima koje nikome nikad nisam rekla. Pomislila sam „Pa super, ovo kao da sam uradila s namerom da sebi napravim problem.“ 

F.W: Upravo! Postojali su delovi u pesmi Hunger o kojima nisam još otvoreno pričala ni sa najbližim prijateljima, ni sa majkom. Mlađa sestra rekla mi je: „Šta to radiš? Sve to ubaciš u pop pesmu, a sa nama ne možeš ni da razgovaraš o tim stvarima!“ (Smeh)

Y.DW: To je na neki način proboj, zar ne? 

F.W: Nisam religiozna, ali je za mene pevanje uvek bio čin dubokog poštovanja. Osećam mir dok pevam. 

Y.DW: To je prelepo zato što time kanališeš svoju unutrašnju boginju. To je tako prirodno, tako instinktivno. 

F.W: Često mi se postavlja pitanje kako se osećam kao žena koja je glavna na sceni. Zanimljivo je zato što kada nastupam, nemam jasan osećaj da li sam žena ili muškarac. Osećam se kao da sam na obe strane. Kao da postoje i muževna i ženstvena strana. Ne znam kako bih opisala tu energiju, kada sam tamo gore, na bini, čini mi se da sam „bezrodna“.

Y.DW: To je moć koju svi imamo...

F.W: Kada uđem u studio, znam šta tačno hoću da napravim. Ali, kada sam bila mlađa, posebno kada sam radila sa starijim ljudima, uvek sam radila ono što mislim da oni očekuju - i to je podrazumevalo da ništa ne zvuči kako treba. Tako, kada sam počela da radim sa Isom (koleginica iz benda Isabella Summers), ona me je jednostavno pustila da sednem za klavir i činim sve što poželim - tako se rodio zvuk Florence + The Machine. Osećam se toliko sigurno kad je reč o muzici koju stvaram na način na koji to želim.

Ali, za to mi je definitivno trebalo vremena. Izgleda da smo naučeni da pomalo treba da sumnjamo u sebe i da istovremeno moramo da se borimo protiv tih sumnji.

Y.DW: Uslovljeni smo da ne osećamo to samopouzdanje, ne možemo samo da uđemo u sobu i budemo sigurni u ono: „Znam šta radim!“

FW: To je apsolutno to! Bavim se muzikom već godinama, ali sam tek sada u fazonu: „Da, ja ću koproducirati ovo.“ Takođe, shvatila sam da sam zapravo uvek koproducirala, ali jednostavno nikad nisi siguran kada smeš da tražiš titulu (smeh). Ne mislim o sebi kao o gnevnoj osobi, ali često ta neustrašivost dolazi iz muzike ili tekstova pesama i ponekad iznenadim i samu sebe. Da li se nekada osećaš kao da nekim osećanjima imaš pristup samo na poslu, dok u svakodnevici nisi ni svestan da ih poseduješ?

Y.DW: Sto posto! Odrasla sam u religioznoj porodici, a baba i deda bili su mi sa Jamajke. Naučila sam da potiskujem osećanja i da sa njima uvek budem najljubaznija osoba na svetu. Danas, kada me nešto izbaci iz takta, naučila sam šta treba da radim - zapišem na papir: „Čekaj, to me baš nervira!“

FW: Da! Uvek pomislim: „O da, nisam razumela to dok ga nisam napisala!“ To je neko otkrovenje koje ne shvataš dok se ne nađeš u procesu pisanja. Počela sam da se osvrćem na svoje detinjstvo koje je bilo prilično haotično: smrt i razvod i mnogo prekida, i mnogo urušavanja porodične strukture, a sve to vodilo je do osećaja praznine. Sviđa mi se način na koji koristiš društvene mreže; čini se da si vrlo raspoložena da pomažeš ljudima i daješ savete. Baš volim Instagram i način na koji se tamo predstavlja poezija i umetnost uopšte. Zarazno je. Trebalo bi ipak da se pronađe neka mera u svemu.

Y.DW: Naravno, nekada stvarno zatreba odmor od Instagrama. Krade vreme. Ali, mislim da treba i da učestvuješ i da se izvučeš, i da utičeš na to šta zapravo gledaš tamo...

F.W: Postanem prilično anksiozna svaki put kada postavim nešto. Osećam se toliko ranjivo kada nešto pustim u svet. Imam i ovu aplikaciju na telefonu, uvek mi kaže kada je pun Mesec. (Smeh)

Y.DW: I ja isto!

F.W: Da li dobiješ čudnu poruku od Meseca tipa: „Popij sok od pomorandže kome je istekao rok?“ (Smeh). Uvek sam se pitala ko smišlja to, zato što smo mi sa jedne strane oni koji šaljemo poruke Mesecu, ali i oni koji odgovaraju umesto njega. Najbolja stvar na Instagramu je to da Patti Smith konačno ima nalog. Napisala sam pesmu Patricia, koja je o njoj. Pisala mi je na Instagramu: „Mnogo ti hvala“, a ja sam pomislila, „pa to je fenomenalno.“

Y.DW: Kad smo već kod toga, htela sam neku sliku da ti pošaljem jutros...

F.W: O da! Jesi li dobila pidžamu iz Florence’s sleepwear kolekcije za Liberty? Baš mi je drago da ti se dopada. Uvek sam bila opsednuta Liberty printom, i onda su me pustili u arhivu svojih orijentalnih šara iz 18. veka i šezdesetih godina prošlog veka.

Y.DW: Predivne su, u njima se osećam potpuno posh. To je najfinija stvar u kojoj se izležavam kad sam kod kuće. Takođe, obožavam sve što ti nosiš na svojim nastupima. Uvek si umotana u neke prelepe tkanine i materijale.

F.W: Kunem ti se - kada sam počela da nastupam, bila sam potpuni haos. Ali, sada sam otkrila da kada se u nečemu krećem sa lakoćom, to je pravi izbor. Alessandro iz Guccija potpuno razume energiju mojih nastupa. Nikada pre nisam upoznala nekog ko ima sličan senzibilitet kao ja. Za većinu svojih koncerata inspirisala sam se gledajući Otisa Reddinga, Micka Jaggera i Nicka Cavea. Svi moji idoli bili su muškarci, Ali, opet sa dozom ženstvenosti i odećom koja mi je uvek zanimljiva. Stalno pokušavam da budem jaka i zastrašujuća - i u spavaćici.

Y.DW: I zbog toga te volim! To je moć... 

F.W: Jednom sam gledala dokumentarac o Beatlesima i videla koncert koji Allen Ginsberg i svi predstavnici Beat pesnika izvode u Royal Albert Hallu šezdesetih, pa mi je palo na pamet zašto to neko ne bi uradio ponovo! Možda bi mi bila potrebna tvoja pomoć. Morale bismo da okupimo gomilu pesnika...

Y.DW: Da! To bi bilo divno!

F.W: Dogovoreno! Uradićemo to! A sad je vreme je da te ostavim, nedostajaćeš mi!

Y.DW: Bilo mi je zadovoljstvo. Volim te!

Tekst: Miranda Bryant, priredili: Anja Paspalj i Aleksandar Nastasijević

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/