Razgovarali smo sa Milicom Vučković o romanu ''Smrtni ishod atletskih povreda'', odnosima u porodici i onima koji ćute

„Čovek odraste, shvatila sam, tek onda kada na roditelje počne da gleda kao na ljude, samo ljude, koji nemaju nikakvu moć, nikakav čarobni štap za rešavanje problema, i oni isto lutaju, pokušavaju, pogađaju i maše“, piše Milica Vučković u svom novom, drugom po redu romanu pod nazivom “Smrtni ishod atletskih povreda”. Roman sam halapljivo zgutala na jednom letu i pri njegovom završetku očajnički žudela za novim stranama. U ovom intervjuu književnica otkirva zašto nije spasila Evu, koji su to ljudi koji ćute i kakva im je podrška potrebna.

Posvetila si roman „onima koji ćute“. Usred jedne velike kakofonije u društvu i urlanja na svim frontovima, čini se da se o onome o čemu ne bi trebalo, ipak ćuti. Koje su po tvom mišljenju trme o kojima moramo glasno da govorimo, na pravi način?

Kakofonija i opšte urlanje na svim frontovima. Danas upravo tako vidim svaku scenu i borbu. Vidim jednu opštu histerizaciju društva i fatalizaciju svega. Vidim manjak kapaciteta da od sopstvenog urlanja čujete svog sagovornika. Ćute najčešće oni kojima je najteže, nevažno je na koju temu ćute. Ja njih želim da ohrabrim i da im budem sagovornik. Onima koji ćute i trpe jer misle da tako treba, jer su tako vaspitani, onima koji ćute jer nemaju snage da progovore. Najvažnije od svega jeste znati da nisi sam, sa kakvim god problemom da se suočavaš, a najčešće kad nešto trpimo, mislimo da smo sami na svetu. Mislim da je takva podrška potrebna. Pokazati ljudima da nisu sami, osokoliti ih i pružiti im sagovornika.

Protagonistkinja romana je samohrana majka, a u svom delu baviš se i njenom pozicijom i temom neplaćenog kućnog rada žene.

Ti problemi su, naravno, vidljivi u poljima društvene teorije, ali ne mislim da su dovoljno vidljivi u umetnosti i u književnosti. Ili jesu, na onaj najbanalniji način - gde će u nekoj pesmi ili prozi junakinja sama da progovori o sebi - „moj neplaćeni kućni rad i taj patrijarhat!“, mislim da je čak i takav aktivizam trivijalan. Onaj ko to zna, ne mora to da pročita u pesmi. Onaj, odnosno ona koja to ne zna, tu pesmu neće razumeti. Ja sam zato svoju junakinju konstruisala tako da svima bude jasno, iako joj takve reči nisam stavljala u usta. Ja sam, jednostavno, takvoj ženi pružila mesto u književnosti.

Žao mi je što o samoj Evi ne znamo dovoljno već nju kreiraju drugi odnosi, kao da ni sama ne poznaje sebe. Jedina zanimljivost koju nam otkrivaš o njenom potisnutom karakteru jeste da povremeno progugula neka bizarna pitanja na internetu. Da li nam ovo otkriva da bi Eva bolje upoznala i izgradila sebe kada bi imala više vremena za to?

Upravo tako! Ona nema vremena da se bavi sobom, ili možda za to nema ni novca. Eva je umorna, mnogo radi, ima dva posla i dete. Ona nema kada da čita dobru literaturu, niti ima novca za psihoterapiju. Nema vremena ni za kafu sa prijateljicama, ili na toj kafi, ponovo, kao što smo već rekli, niko nikoga neće slušati jer nema vremena, svako mora da stigne da ispriča svoje muke. Malo je nas koji imamo taj luksuz da se bavimo sobom, ljudi načelno žive napamet, plivajući kroz život onako kako plivaju gospođe sa natapiranim minivalom, sa glavom u grču iznad vode. Moja ambicija bila je da kroz nekakvu dostupnu književnost učinim takvo upoznavanje sebe bliže drugim ljudima.

Ima li Eva tetovažu, i ako ima, šta je na njoj?

Eva ima tetovažu, to se pominje u delu romana kada se zabavlja sa momkom iz doktorske porodice, koji je i sam lekar, i kada je njegova majka gleda popreko jer na ručnom zglobu ima tetovažu. On i njegova porodica lišeni su takvih sitnih i prljavih obeležja srednje klase jer, kako oni vole da kažu: „Na porše se ne lepe nalepnice.“ Oni su poršei, a Eva je tek neki fića, ili u najboljem slučaju reno twingo ili pežo dvesta šest. A šta ima istetovirano, pa ne znam, možda znak beskonačnosti, ili neke zvezdice, sve ono u šta može da se upiše višak smisla baš tamo gde ga nema, kao što ga nema ni u Evinom životu.

Drugi lik iz tvog romana, Viktor, levičar je koji se zalaže za rodnu ravnopravnost, a u isto vreme je toksični partner koji se služi školskim primerima manipulacije u vezi. Mislim da je ovakvih ljudi sve više, onih koji koriste određene ideale za samopromociju, a zapravo su neko sasvim drugi.

Slažem se, naravno, to je najlakši način za ubiranje političkih poena. Okešati se na neku aktuelnu struju i eksploatisati je u lične svrhe. Za mene su to ratni profiteri. Oni koji zarađuju novac na borbi za ženska prava, za gej prava, zarađuju novac kroz humanitarne akcije. Svi oni levičari koji se gade „običnog naroda“ za koji se u svojim tekstovima bore. Desničari koji prodaju svoju zemlju za sitne pare. Ratnih profitera je danas na svakom frontu, a ratova više nego ikad. Živimo u doba u kojem je ideja o samopromociji pojela ljudima zdrav razum, doba brutalnog i vulgarnog sebičluka, individualizma po svaku cenu, svi smo posebni i bogomdani. Više nisu relevantne ideje oko kojih bismo se svi okupili kao mali najobičniji ljudi. Takve ideje su, nažalost, prevaziđene i pregažene teškom mašinerijom kapitalizma.

Da li ti je bilo teško da joj ne pomogneš tokom celog romana? Da je ne spaseš?

Nije mi bilo teško. Bilo mi je, upravo, teško da pomognem sebi, jer sam, u zamenu za to, uvek pomagala drugima oko sebe. Rešavala sam tuđe probleme, bila rame za plakanje, uvek ona najhrabrija, hladne glave i toplog saveta, udomljavala sam sve pse sa ulice i golubovima krpila krila a gušterima repove – samo da ne bih morala da se suočim sa sobom i pomognem sebi. Kada sam napokon raskrstila sa time i prerasla sopstvene komplekse, Evu sam ostavila da se sama spašava, umesto što radi isto to što sam radila i ja – spašava, navodno, sve oko sebe. Tako da, nemojte da se zaluđujete, nesretna Eva, glupača jedna, može jedino da bude spašena ako to sama odluči.

Jesi li očekivala da će ovako brzo doći do drugog izdanja i koji ti je omiljeni komentar koji si dobila?

Činjenica da se tiraž, koji uopšte nije mali, rasprodao u roku od dvadeset dana iskreno je i mene zaprepastila. Mislim da je zaprepastila i mog izdavača. Tu informaciju nisam čak ni podelila na svojim društvenim mrežama jer mi je bilo glupo. Neosporno mi je, naravno, i drago, ali i malo neprijatno i prestravljujuće. Što se komentara tiče, svakom se, naravno, obradujem, i pozitivnom i negativnom, bitno je da komentara ima, da ljudi reaguju, da ih knjiga tera da o njoj nešto kažu. Najgore su mi one knjige o kojima nema šta da se kaže. Budući da sam u knjizi sakrila mnogo detalja i, meni lično, smešnih referenci, drago mi je kada ih neko pronađe. Ima ljudi koji su ih pronašli, to me mnogo raduje.

 Intervju: Iva Parađanin