INTERVJU & EDITORIJAL: Razgovarali smo sa Buč Kesidijem o muzici i razotkrivanju, pravo ispred objektiva Jelene Janković

Dok kao njihovi savremenici posmatramo kako započinju novu epohu u domaćoj muzici, svaki potez Buč Kesidija izaziva euforiju. Luka Racić i Zoran Zarubica pozirali su ispred objektiva renomirane fotografkinje Jelene Janković, te u razgovoru za ELLE web urednicom Tarom Đukić otkrili kako je nastao ovaj bend, zašto se ne plaše razotkrivanja u pesmama, kao i šta je, pored đuskanja i klubova, zapravo tema njihovih tekstova. Uživajte u ekskluzivnim fotografijama i intervjuu.

Sigurni smo da vas svi pitaju kada možemo da očekujemo treći album, s obzirom na to da je od Euforije prošlo 2 godine. Otkrijte nam šta je ono što vi očekujete od narednog albuma, koliko će se razlikovati od onoga što ste radili do sada?

Uvek smo puštali da nas pesme same povedu tamo gde najbolje zvuče, i takav je plan i za novi album, tako da trenutno i dalje ne znamo gde će ceo album otići. Za sada još uvek eksperimetišemo sa zvukom, igramo se sa sintisajzerima, gitarama i ritam mašinama i dajemo sebi više vremena da pronađemo novi zvuk. Sličnu stvar radimo i sa pisanjem tekstova, trudimo se da zagrebemo dublje nego inače.
Svakako želimo da napredujemo i da proširimo ono što smo radili na ''Euforiji'', i da probamo što više novih stvari pre nego što zvanično izađemo pred publiku sa trećim albumom.

Sećate li se trenutka kada su Luka i Zoran postali Buč Kesidi? Koja je bila prvobitna zamisao?

Dok smo išli u srednju školu svirali smo u par bendova zajedno, od kojih je poslednji svirao obrade domaće pop, rok muzike i šlagera. Tu negde smo se složili oko ideje da želimo da pišemo svoje pesme na srpskom i da želimo da stvaramo kvalitetnu domaću pop muziku, sa težnjom da to zvuči svetski. Tako smo se izdvojili nas dvojica i tada i basista Alen, i počeli da radimo na prvom albumu. Najbitniji trenutak za bend bio je kada smo se upoznali sa producentom Milanom Bjelicom, koji je došao na našu probu, video da postoji potencijal i pitao nas da li hoćemo ovim da se bavimo ozbiljno. Pošto smo odgovorili potvrdno, Milan od tada ulaže svo svoje znanje i iskustvo da nam pomogne u toj misiji. On nam je takođe pomogao da nakon Alenovog odlaska dođemo do toga da smo nas dvojica dovoljni da napravimo od benda sve što smo zamislili.

Ne pomerate granice samo u muzici, već i u modi, te produkciji spotova. Kako se borite sa očekivanjama drugih, ali i onih koje imate od sebe samih?

Gledamo da što više iskuliramo pritisak, jer nam neće pomoći. Sve do sada smo radili po osećaju i probaćemo tako i da nastavimo. Nastavićemo i da sarađujemo sa istom ekipom kao do sada - od reditelja Vedrane Vukojević, Hani Domazet, Davida Jovanovića, direktora fotografije Luke Trajkovića, Vlade Đurića, Mladena Teofilovića, naše stilistkinje i kostimografkinje na snimanjima Sune Kažić, do ostale ekipe na svim pozicijama iza i ispred kamere - tako da nemamo sumnje da će sve ići kako treba. Poenta je da gomilu stvari ne radimo sami, već nam u tome pomažu prijatelji koji vrhunski rade svoj posao, koji dopunjuju bend i beskrajno smo im zahvalni na tome.

Inspirišite se konkretnim događajima, scenama i situacijama iz života mladih, što je verovatno ključ prepoznavanja tolikog broja ljudi u njima. Imate li nekada otpor prema ličnom razotkrivanju?

Tekst koji te najviše razotkriva je ujedno i najbolji tekst. Obojica smo motivisani da kopamo po sebi i da se iznenadimo time što nađemo, i želimo da stavljamo te bitne, nekada neprijatne stvari u pesme. Što se pisanja tiče nemamo neki problem jer možemo da upakujemo u pesmu to što imamo da kažemo, a da i dalje zadržimo distancu do privatnog života.

Negde između euforije, zanesenosti i đuskanja odzvanja: ''Nemaš prava da se žališ ako radiš iste stvari' ili ''I ti misliš da se mrdaš tamo, ali si zaglavljen u blatu nesigurnosti, i vikend je samo radni dan kada radiš bilo šta da ne bi bio sam''. Postoji li ideja da ono što stvarate nosi i neku mnogo dublju, otrežnjujuću poruku koja nas poziva na preispitavanje?

Da, idejno postoje slojevi u našim pesmama, i naravno kul je ako neko doživljava našu muziku kao muziku za žurku i đuskanje, ali tu je i dosta drugih stvari koje smo takođe imali da kažemo. Izlaske, klubove, opijanja u našim pesmama posmatramo kao okolnost, a ne kao glavnu temu. Više dajemo značaj osećanjima i trudimo se da ih što bolje dočaramo i razumemo.

Iako vas ljudi doživljavaju kao alternativni bend, jednom ste izjavili da zapravo želite da izađete iz tog kruga i popunite ''rupu'' u modernoj pop muzici. Kako izgleda taj put u Srbiji?

Alternativa u svetu i kod nas se prilično razlikuje. Kod nas ‘alternativci’ prave muziku koja ne želi da prikupi mnogo ljudi već samo odabranu publiku. Van regiona ''alternativni'' bendovi su zapravo mainstream, na primer Mankizi, Strouksi, Tejm Impala, i oni već odavno rasprodaju stadione i arene. Mi negde vidimo i sebe da zvučimo kao svetski alternativni rokenrol bend, i da to prolazi kao popularna muzika. Plan nije pažljivo osmišljen, ali još od kad smo spremali singl i spot ''Nema ljubavi u klubu'', uvek smo imali ideju šta treba da uradimo u naredna 3 meseca, 6 meseci, godinu dana, da bi ostali prisutni i da bi naš rad bio primećen.

Znamo da ''Nema ljubavi u klubu'', a gde je vi pronalazite?

U muzici, sebi i drugima.

Šta je sledeće na listi aktivnosti Buč Kesidija?

Nakon što smo završili sa koncertima u Zagrebu, rešili smo da malo odmorimo sa koncertima, tako da se povlačimo u studio da radimo na novim pesmama. Planiramo novi singl i spot do kraja godine, za narednu turu koncerata u 2022. planiramo da imamo i po neku novu stvar spremnu za sviranje, sve dok naravno pakujemo desetak pesama za novi album.

Intervju: Tara Đukić
Fotografkinja: Jelena Janković
Asistentkinja: Dea Krželj
Kostim i stajling: Suna Kažić
Zahvaljujemo se Gaia Pokretu/Silosi Beograd