Tekst: Ivana Semerad
Stajling: Nenad Janjatović
Dok je ekipa magazine ELLE sedela i pretpremijerno, u fotostudiju Severa Zolaka, na ekranu mobilnog telefona pažljivo gledala trejler za film Ustanička ulica, njegov producent Gordan Kičić budno je, ne gaseći cigaretu, bdeo nad našim glavama. Njegova kreativna nervosa mogla je da se opipa u vazduhu, a na opasku stiliste Nenada Janjatovića, inače glumca po profesiji, da je fotografija u filmu fantastična i da se u onom što smo upravo videli oseća pomalo finčerovska atmosfera, naš sagovornik je poskočio: „Je l’ da? Pa da!“
Dakle, razgovarali smo sa Gordanom Kičićem, glumcem koji Ustaničku ulicu potpisuje kao producent.
„Nisam perfekcionista, čovek sam trenutka i osećaja koji preovladava u njemu. Inače ne volim da gledam sebe, kod kuće nemam nijedan svoj film, a ako slučajno i naletim na TV-u na nešto što sam radio, po pravilu vidim samo svoje greške. A to me užasno zamara i zato mi sad, kao producentu, prilično teško pada što sam primoran da scene gledam nebrojeno puta. U hodu sam naučio da izađem iz okvira glumačke profesije i da ovaj film gledam u celini. Mogu i moram, jer mislim da je to dobra stvar.“
To je tvoj prvi producentski rad?
Čedo...
Vrlo delikatna tema u ovom trenutku. Kako i zašto si se odlučio za scenario koji se bavi sudbinom jednog ratnog zločinca koji živi s promenjenim identitetom i tužioca koji uspeva da ga pronađe?
Tema se nametnula sama od sebe. Uvek su me zanimale uslovno rečeno društveno angažovane teme. Nisam radio po već gotovom scenariju, došao sam na ideju da se pozabavim temom ratnih zločina iz malo drugačijeg ugla, da kao producent istraživač ili kao radoznali umetnik koji ne zna dovoljno o tome, saznam i drugima prikažem kako (mračna) prošlost određuje trenutak u kom živimo. Tema ima razne nivoe i mnogo nam je vremena trebalo da je obuhvatimo na pravi način, da se ne upletemo u dnevnu politiku, nekakve velike istorijske teme i slično. Ovaj film govori o ljudima, njihovim intimnim sudbinama, i to danas, jer radnja se događa 2010. godine, ne u devedesetim ili početkom 21. veka.
Koliko je trajalo istraživanje?
To početno, oko godinu i po dana. Prvo sam otišao u Specijalni sud, najavio se Vladimiru Vukčeviću i Brunu Vekariću, objasnio zašto sam zainteresovan da vidim kako kod njih stvari funkcionišu. Zanimalo me je s kakvim izazovima se susreću ti ljudi, kako izgleda njihov posao, šta se tu sve dešava, jer mi se čini da se upravo tamo, u Ustaničkoj ulici, prelama sva zbunjenost, kontroverza i razjedinjenost savremenog srpskog društva. Omogućili su mi da prisustvujem nekim suđenjima, dali mi pristup određenim spisima, mnogo sam razgovarao sa različitim tužiocima... I negde na tom putu naišao sam i na Filipa Švarma, novinara i urednika, i nas dvojica smo se lako pronašli. Dugo smo pričali o tome na koji način bi bilo najbolje obraditi temu ratnih zločina u jednom igranom filmu, kojim bismo ugao te užasno široke teme mogli da zahvatimo. A Filip, koji je potpisan kao saradnik na scenariju, ima ogromno iskustvo o svim tim događajima iz prve ruke, izveštavao je sa ratišta, pratio procese suđenja, dokumentarista je i izuzetno puno zna o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. U saradnji sa scenaristima Đorđem Milosavljevićem i Nikolom Pejakovićem nastala je odlična priča, koja je prosto morala da bude „slikana“. Režiju potpisuje Miroslav Terzić i trenutno smo u fazi postprodukcije.
Čini mi se da jeste. Ovaj film slika našu realnost, svakodnevicu prikazanu iz ugla ljudi koji su posredno ili neposredno akteri ili svedoci onoga što nam se događalo pre dvadesetak godina. I opet ponavljam da se ne bavimo prošlošću, ratnim zločinom kao takvim, već isključivo posledicama, jer tu priču još niko nije pokušao da ispriča, a čini mi se da je to bilo i da jeste najpotrebnije. Svima nama. Iz čitavog ovog našeg, zapadnobalkanskog regiona. Rekao bih da smo uspeli u tome. Ispričali smo priču o junacima i antijunacima, ispratili njihove sudbine, brinuli se za njih, razotkrivali posledice njihovih akcija iz aktuelnog trenutka. I, s druge strane, time dobili odnos, odgovoran odnos s prošlošću, koji nije moguće izbeći jer veoma intenzivno boji svaki naš dan.
Glumačka ekipa zaista je impresivna. Osim tebe, Uliksa Fehmijua, Petra Božovića, Mire Banjac, Jelene Đokić, Milice Mihalović, igra i Rade Šerbedžija. Prvi put si radio s njim?
Da, poslali smo mu scenario, dopalo mu se i krenuli smo da radimo. Nadam se da ćemo premijeru imati u februaru ili martu sledeće godine.
Snimili ste nešto što se može podvesti pod žanr političkog trilera, tek drugog u našoj novijoj kinematografiji?
Pre nas je Dejan Zečević snimio Četvrtog čoveka, a sad i mi ovu psihološku dramu, koja jeste i politički triler. Pričamo o ljudima koji se bave škakljivim temama, a to je najčešće u okviru žanra trilera. Ne možeš da pobegneš od toga, a i zašto bi?
Kada su se događale stvari koje su junake tvog filma i dovele do života kakve žive danas, devedesetih dakle, živeo si u Moskvi. Koliko ti je činjenica da nisi bio u Beogradu pomogla da stvari sagledaš „sa strane“, objektivno?
Trogodišnje moskovsko iskustvo sigurno mi je pomoglo da sagledam stvari drugačije jer sam imao značajan otklon prema događanjima ovde. Ipak, bio sam klinac i nisam baš do detalja shvatao šta se zapravo dešava. Iz Srbije sam otišao ’92, kad je ovde bilo prilično loše, ostavio ceo svoj život, drugare, bend i otišao u grad u kojem skoro da nema sunca i u kojem u januaru čak i ne sviće. Išao sam tamo u američku gimnaziju, posle se prebacio u rusku, maturirao i trebalo je da školovanje nastavim u Americi. Familija je organizovala da se preselim kod rođaka u Njujork i da tamo upišem menadžment. A ja sam se nakon mature, u maju 1995. vratio u Beograd i odlučio da probam da upišem FDU. I upisao sam. Svi su porodično bili iznenađeni, mama posebno, totalno sam im poremetio planove, a ja nisam kapirao zašto su toliko negativni zbog moje odluke da ostanem u Beogradu i postanem glumac. Meni je te ’95. sve izgledalo okej, bio je potpisan Dejtonski sporazum, rat se kao završio i čemu frka? Pa, vratio sam se iz Moskve avionom, mislim drugim letom nakon skidanja sankcija. Ipak sam po povratku doživeo veliki šok, jer koliko god da je Moskva bila depresivna, bila je prilično lagodna za život. Prva godina na Akademiji baš mi je teško pala. Bilo je skoro nemoguće stići iz centra grada na Novi Beograd, nije bilo autobusa, na primer, a to su za mene bili neshvatljivi problemi. Ali pošto nikad do tada u životu nijedan svoj plan nisam izgurao do kraja, rekao sam sebi – okej, vratio si se, pomrsio sve planove familije i sad moraš ovo da završiš! I završio sam, počeo da radim i nekako je sve krenulo svojim tokom.
Koliko si iskustva i znanja za ovo što trenutno radiš povukao iz kuće?
Majka mi je advokat, otac televizijski i pozorišni reditelj i sve što sam u Ustaničku ulicu spakovao i jeste kombinacija onoga u čemu sam odrastao. Oduvek me je privlačila pravna ikonografija, stalno je bila prisutna u kući i bliska mi je... Spojio sam dve stvari koje su izgledale nespojive.
Jeste. Hteo sam da se bavim temama koje mene lično zanimaju, a ne da pravim filmove na već gotove scenarije i onda smo knjigu dramatizovali, menjali pisce ni sam ne znam koliko puta... a imao sam i puno ličnog iskustva iz studentskih protesta 1996/7. Kandže su mi bliske iz aspekta tog vremena i pozicije na kojoj smo svi mi bili te 2005, kada sam i osnovao Filmkombajn. Međutim, nismo uspeli da skupimo lovu za taj film, mislim da je bilo preambiciozno, iako je baš tada bio trenutak da se snimi. Jer, hteli smo da napravimo film iz ugla mladog političara koji je svoje prve korake pravio na ulici... Tada je to bilo aktuelno, ali je taj trenutak zauvek prošao. Sledeći projekat bio je Beogradska trilogija Biljane Srbljanović, koja mislim da bi bila aktuelna i danas, ali je produkcijski neverovatno teško to izvesti, da ne kažem preskupo. Eto, iz trećeg puta mi je pošlo za rukom. I ne znam šta će biti sledeće. Ako ovo bude prošlo dobro, a veoma sam mnogo vremena i energije uložio u to, nastaviću, ako ne, opet ću biti glumac, zašto da ne. Ne ide mi loše...
Koliko možemo da vidimo, uopšte ti ne ide loše. Retro brkove i bradu koje trenutno imaš ne smeš da briješ još...
Do kraja novembra. Do tada traje snimanje serije Jagodići u produkciji RTS-a. Sam sebi sam smešan kad se pogledam u ogledalo, dete me non-stop pita „tata, šta ti je to?“, ali posao je takav. Uglavnom dane provodim u Novom Sadu, a nisam poneo gitaru sa sobom, pa svratim do jedne tamošnje radnje, zove se Artist, malo razgledam, malo povučem žice, nemam vremena za nešto više.
Počela je i nova pozorišna sezona. U svom matičnom pozorištu, Ateljeu 212, imaš prilično gust raspored. Kako se pripremaš za predstave?
Volim da prilegnem pred predstavu, da se isključim. Kompletno se skinem za spavanje, isključim se na pola sata i to je to. To mi je jedini ritual, uz cigaretu naravno. Zaista uživam u svakoj.
