Tekst: Ivana Semerad

Publika obožava raskošan glumacki talenat Nade Šargin. Vole je reditelji, voli je i kamera, a njene duboke crne oci dominiraju scenom kad god se na njoj pojavi. Povodom predstave Višnjik, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa Nadom razgovaramo o ulogama, životu, ljubavi i modi.

Nakon što je letos predstavljen publici na Svetom Stefanu, prošla je i beogradska premijera Višnjika. Impresivna glumačka ekipa i, pretpostavljam, poseban emotivni naboj jer se Dejan Mijač postavkom ovog Čehovljevog teksta oprašta od režije?
Čini mi se da ćemo se mnogo sigurnije osećati na „sceni kutija“ (Velika scena „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta) jer ona ima prednost tišine i akustike, koja će nam dati posebnu atmosferu. Tokom letošnjeg izvođenja u Crnoj Gori do nas je sve vreme dopirao zvuk talasa i, bez obzira što su neki gledaoci to doživeli kao jak i dobro iskorišcen znak, sada ćemo sigurno biti opušteniji. Glumački smo tim u koji je svako od nas uneo nešto upečatljivo svoje, nešto što izlazi iz dubine njegove prirode. Dovoljno smo veliki posvećenici da verujem da će naša izvedba rasti iz reprize u reprizu. A čudno mi zvuči kad kažete da je Višnjik poslednja Dejanova predstava. Citirala bih ovde Svetozara Cvetkovića: „Neke od glumaca zanima i režija i kad-tad ćemo nešto režirati. Ako bude neka uloga za Dejana, on će morati da igra jer se već kao glumac pokazao odličnim!“ I sam Dejan je ove reči dočekao sa osmehom i verujem da bi pristao da igra, jer je to već radio. U Trgu heroja zamenio je bolesnog Predraga Tasovca i dva puta je, čini mi se, odigrao ujka Vasu u Gospođi ministarki umesto Ljube Tadića. Obe predstave bile su u njegovoj režiji. Takođe je igrao u filmu Gorana Markovića Turneja, i to pozorišnog reditelja. I na filmu i u pozorištu je bio odličan!

Ima vas na televiziji, filmu, u pozorištu. Gde osećate da ste kod kuće i zašto?
Volela bih da se izrazim ne samo kroz različite medije nego i kroz sve žanrove i najrazličitije uloge! Želja mi je da nahujem crtaće, ali me ne zovu, ali i da radim radio-drame! Radio-drame mogu biti jako uzbudljive za slušaoca i veoma izazovne glumicu. Ili da pripremim čitanje nekog klasika za audio-lektiru. A „kod kuće“ sam kada sam u projektu, okružena ljudima istog ili sličnog senzibiliteta i interesovanja i kada svi imamo potrebu i cilj ne samo da se samoizrazimo već da stvorimo magiju jednog kompletnog umetničkog dela, i na onoj drugoj strani – strani publike – umetničkog doživljaja.
Ta magija je, recimo, veoma izražena u komadu Metamorfoze Aleksandra Popovskog. Tu i publika tvrdi da najviše uživa upravo u jedinstvenoj energiji koju glumačka ekipa ostvaruje tokom predstave.
Prošto se vidi da radi ta hemija među nama i zahvaljujuci njoj, i mi i publika se izdižemo na jedan nivo viši od onog scenskog, svi zajedno se približavamo snu. Magiju čine ljudi-maštari koji imaju moć da polete i predstavu izdignu iznad realnosti stvorene na sceni i udahnu joj potpuno novi život.

Koje svoje uloge smatrate za ključne, u smislu da ste njima odredili put kojim ide vaša glumačka karijera?
Istina je da glumci sami u najvećoj meri određuju smer kojim će im ići karijera, ali nekim delom to rade i reditelji, i upravnici, i publika. Sama se još uvek borim na tom putu i taj proces će trajati još dugo. Lik Sale u Sutra ujutru Milene Marković i Olega Novkovića izazvao je svojevrstan bum-efekat, doneo mi je najviše novih poslova, a čini mi se da se o toj mojoj ulozi najviše i priča. I možda je ona ključna za sad. S druge strane, u pozorištu sam od samog pocetka karijere i mnogo sam radila, tako da imam osećaj da konstantno napredujem i penjem se lagano uzlaznom linijom, pa čak i kad napravim slabu ulogu. Volela bih da moj glumački put bude u konstantnom razvijanju, istraživanju, izražavanju sebe, samonadogradnji...

Svojevremeno ste rekli da vas „privlači ludilo fatalnih žena“ koje igrate. Koliko se karakteri likova koje ste tumačili, od Sutra ujutru do Vratiće se rode, slažu s vama privatno?
Tu bih rado i svojevoljno uletela u fah! Fatalne žene... Uzbuđuje me kompleksna ženska psihologija. Najviše senzibilitet, senzualnost, seksualnost, ženska sujeta. Uvek, u svim mojim ulogama ima nečeg ličnog.PageBreak

Koje osobine vas definišu kao licnost?
Ambicija, jak i bitan pokretač. Iako ponekad zna da bude nezdrava i da me povede tamo gde baš i nisam htela. Često na umu imam: vodi računa o tome šta želiš, želja može i da ti se ispuni, jer mi se mnogo puta dešavalo da ne budem spremna za ono što želim, ali me je nekanalisana ambicija vukla u tom smeru. A u takvim situacijama čovek lako pravi greške. Dođe do cilja, ali ne dođe do rezultata zato što je bio nestrpljiv. Mislim da sam uspela da disciplinujem ambiciju, i to preko svoje druge ključne osobine – strpljivosti. Nisam rođena strpljiva, nestrpljenje me je često odvlačilo u neke loše situacije, ne samo profesionalno nego i privatno, i učim se da budem staložena i promišljena. Volela bih da s vremenom strpljenje postane jedan od ključnih stubova moje ličnosti. Treća stvar je definitivno posvećenost. Posvećena sam svojim prijateljima, porodici, poslu. Ali nedovoljno, i radim na tome da i ta osobina postane jedna od mojih jačih strana. A ima tu i negativnih osobina, ali ne bih sad o tome (smeh).

Da li verujete da postoji ljubav za ceo život?
Verujem. Verujem da baš ona pokreće! Verujem takođe da se muškarac i žena, ili bilo koje dvoje koji se vole, biraju da bi zajedno činili jedno hermafroditsko biće. Neki ljudi su ili dovoljno srećni, ili uporni, ili kroz život idu širom otvorenih očiju pa im se desi da pronađu ljubav svog života, osobu do te mere komplementarnu da ispunjava i do kraja definiše čitavo njihovo biće. Ako se takve dve osobe spoje, onda zajedno čine savršenu celinu. Verujem da za svakog od nas zaista postoji taj drugi s kojim kada se spojimo postajemo savršeno biće. Neki ljudi se tako osećaju samo kada su sami. Sreća je individualna stvar i za svakoga znači nešto drugo. Ali ta potraga za drugom stranom koja će nas upotpuniti, ona je univerzalna. A možda postoje i neke druge, manje plemenite stvari koje su, ako ne jači, onda bar jednako snažni pokretači? Strast je neodvojivi deo ljubavi, i to u svim svojim izdanjima. Instinkti takođe. Oni mogu da nas vode najbolje, nepogrešivo u svemu, ali ih treba znati čuti i osetiti na pravi način. Iz smirenosti, mudrosti, dobro sagledane situacije mnogo toga može da se postigne. Ali kompleksi, recimo, mogu takode da pokrenu i to u pozitivnom pravcu. Kad na primer shvatite i prihvatite da imate neki problem, ili kompleks od nečega ili nekoga i posle određenih faza slabosti počnete da ga se lišavate, taj proces može da vas pokrene na najbolje i najveće akcije.

U šta verujete?
U samoisceljenje. Prihvatanje mana, poznavanje i prepoznavanje ličnih demona, sve to je put samoizlečenja, koji može da potraje i ceo život. Otkrivanje i upoznavanje najdubljih,  najintimnijih mrakova, suočavanje s njima i prolaženje kroz različite faze njihovog prevazilaženja je avantura koja mene jako uzbuđuje i zabavlja. Da ne budem neukusno iskrena, ali mislim da uspevam da se samoiscelim od nekih stvari koje kod sebe ne volim. I doživljavam ih kao neku vrstu bolesti, jer kad počnu da me obuzimaju mračna i negativna raspoloženja, stvarno se osećam loše. Da bih ozdravila, potrebni su volja, motiv i disciplina.

Da li vam je i koliko moda važna u životu?
Odevanje doživljavam kao jednu vrstu zabave. I evo, baš idem kod krojačice da mi svašta šije. Mogla bih danima da tražim inspiraciju za haljine i obilazim radnje u potrazi za materijalima. Kada me neko pita koliko haljina imam, uvek kažem da ih je nedovoljno. Zanimljiva mi je komunikacija sa krojačima, konsultovanje oko modela, onoga što mi stoji dobro ili još bolje... Uživam u isprobavanju, išcekivanju gotovog proizvoda. Bitna mi je odeća, pomaže mi da se osećam ženstvenije, otmenije, zanosnije, slobodnije. Garderoba o nama mnogo govori, mada sigurno ne sve.

Šta radi, šta voli i u cemu uživa Nada Šargin privatno?
Volim vatromet i dobre masne kokice. Uživam u prisustvu dece, a šta radim? Čekam da se završi jedna podela u Narodnom pozorištu, igram stare predstave, šetam se, kuvam, malo vežbam, sređujem stan, maštam, kupujem cveće i kaktuse, gledam filmove, družim se s drugarima, čitam, plešem tango…

Koliko dugo igrate tango?
Otkrila sam ga pre osam ili devet godina, a ozbiljno mu se posvecujem poslednje tri i po. Tango nije samo ples, on je i životna filozofija. Zahteva igračko umeće i posvećenost i ako niste dovoljno fizički spremni i opušteni, ne možete da uživate u njemu na pravi način. Pošto sve vreme treba da odgovarate na zahteve partnera, niste u stanju da osetite šta traži od vas ako niste potpuno slobodni dok plešete. I nije to stvar samo pokreta, već i energije. Učeći tango žene mogu mnogo da nauče o svojoj (ženskoj) suštini jer ovaj ples od njih zahteva da se potpuno prepuste igri.

Stajling: Nenad Janjatović