Sedam poznatih ličnosti podelilo je sa nama po jednu intimnu priču koju nikada neće zaboraviti.
Staša Bajac, dramaturg
Leto u Jorkširu, vozimo bicikle u susedno mesto, kod njegove bake na čaj. Prolećemo kroz polja rabarbara, pored konja i fotokopiranih kuća od crvene cigle. Nerviram se što nemam fotoaparat, mada šta će mi. Toliko mi je lepo da mi ne treba nešto plastično u džepu da me žulja. Polako izlazimo na sve veće ulice, unervozila sam se, odjednom smo na magistrali. Moj momak piči ispred mene i prilično ga nervira što ne umem da se ponašam u saobraćaju. Ne znam kako stižemo u Morli kada počinje pljusak, koji se ubrzo pretvara u ono što oni zovu torrential rain, kišu koja pada takvom silinom da se odbija o pod i kvasi te odozdo koliko i odozgo.
Meni je laknulo, jer, naravno, sada ćemo ostaviti bicikle i zvati nekog da dođe po nas. Moj momak me na to oblači u kabanicu njegove bake, koja mi pride zavezuje rascepane plastične kese oko nogu, valjda da se ne pokvasim. Vozimo kroz poplavu. Od kiše ne vidim automobile, u jednom trenutku mi kamion češe rame. Strah me je. Automobila manje-više. Strah me je mene kojoj je okej sa čovekom koji se dere nešto o prednosti na raskrsnicama, besno gubi u pljusku i nestaje. Ne sećam se kako sam se vratila. Sećam se samo kako ulazim u dvorište i da je njegov bicikl naslonjen na ogradu. I da odlazim iza kuće, ležem na natopljenu travu i gledam u sivo nebo.
