Tekst: Branislava Kostić
IRENA MIŠOVIĆ
Još kao desetogodišnjakinja odlazila je u britanske i francuske čitaonice i prelistavala magazine i knjige o modi. Nikada nije želela da bude manekenka, nego lice iza kamere. Posle prve fotografije Dragana Papića sa Milanom Mladenovićem, frontmenom benda EKV, sve je krenulo... Godinu dana kasnije spot Andrea grupe Regata u kojem je učestvovala video je Mario Bralić. On je zaslužan za to što je počela da se bavi poslom modela, a svaki njen pokušaj da ostavi taj posao je sprečavao. Ubrzo su usledili brojni katalozi, editorijal za holandski Marie Claire, prva naslovna strana magazina Lepota... Ona je prva Srpkinja koja se pojavila na naslovnoj strani Cosmopolitana. Autorka je i voditeljka televizijskih emisija Trećeg kanala Ženske priče i Ne samo moda, a mogli smo je videti i na B92. Pisala je za Status, Gloriju, M magazin i Jefimiju. Kao prva glavna i odgovorna urednica magazina Grazia u Srbiji unela je promenu i postavila ga kao prvo mesečno izdanje u svetu, a do tada je bio nedeljnik. Ove godine je osnovala Centar za razvoj visoke mode. Čini nam se da ćemo je ponovo videti i u ulozi manekena.
TAMARA BAKIĆ
Osnivačica prvog udruženja manekena rođena je u Kraljevini Jugoslaviji, a postala je model sasvim slučajno: gospođa Ninković i Dara Spasojević, vlasnice najprestižnijeg salona garderobe šezdesetih godina, pozvale su je da bude model na prvoj reviji Zanatske komore. „One su stalno bile u Parizu, gledale razne revije i znale su kako manekenka treba da izgleda“, priseća se naša sagovornica, „a onda su odabrale mene“. Učesnica je prvog Sajma mode, koji je režirao Bojan Stupica, održanog na Beogradskom sajmu. Prva saradnja sa magazinom ELLE bila je i pre rođenja najstarijeg člana današnje srpske redakcije, davne 1969. godine u Parizu, na Exposition de Yougoslavie. Najlepši portret koji ima u karijeri objavljen je na naslovnoj strani Praktične žene, a fotografisao ju je Dušan Aranđelović. Radila je kao model preko dvadeset godina, a desi se da i danas prošeta pistom. Mentorka je mnogim kasnijim generacijama, a prema izjavama svojih štićenica, bila je vrlo stroga i disciplinovana. To vidimo i danas: jedina je koja stiže na sve revije na vreme, a radi kao modna novinarka Ilustrovane politike. Njeno ime svi znaju.
IVANKA DVOJAKOVIĆ
Nije želela da bude model, nego arhitekta, ali ju je tadašnji momak spojio sa manekenstvom. Slavka Lučić, u to vreme poznata dizajnerka muške garderobe, pravila je prvu žensku liniju i insistirala na tome da Ivanka bude njen model. Kasnije su usledile i druge revije, a među prvima i ona za Mirjanu Marić. Volela je da radi sa fotografom Slobodanom Todorovićem Frikom, a nosila je garderobu Ateksa, Astiba, Teteksa... Imala je malu torbu koju je nosila sa sobom, a u koju je između autobusa, aviona i vozova samo izbacivala jednu, a ubacivala drugu garderobu. Aleksandar Bošković je sa njom uradio reklamu za Pirosi koja je bila nagrađena u Kanu. Sa mužem Draganom bila je zaštitno lice firme Kluz. Nije je privlačila karijera u inostranstvu, jer je uvek bila posvećena porodici. Često je možemo videti u publici na raznim revijama: „Šta ću, slaba sam na modu“, rekla nam je. Zadnji put smo je videli na pisti pre godinu dana na reviji rađenoj u čast Anđelke Slijepčević. Ponosna je baka dvoje unučadi koja i dalje mami poglede na ulici je.
VANJA GOVORKO
Dragan Timotijević Belmondo, fotograf Bazara, pitao ju je: „Da li znaš da igraš folklor?“ Početkom osamdesetih to je značilo da devojka ima dobar osećaj za ritam, što je za manekenski hod veoma važno. Posle potvrdnog odgovora, dvadesettrogodišnjakinja se fotografisala za dotični magazin. „Onda me je preuzela Tamara Bakić“, kaže naša manekenka. Nije puno radila u inostranstvu, tek nešto malo u Italiji, jer na ovaj poziv nikada nije gledala baš ozbiljno. Manekenstvo je za nju bilo usputan poziv, lep i pun avantura, ali oduvek je želela da se posveti svom prvom zanimanju, psihologiji. Naslovne strane, Bazara, Ane, Praktične žene, zagrebačkog Svijeta, ređale su se jedna za drugom. Osim poslom modela, počela je da se bavi i koreografijom, tako da je jedno vreme dobijala i dvostruke honorare za iste revije. Režirala je jednu od prvih revija Mone u Narodnom pozorištu. Mirjana Marić, Astibo i Tekstilna industrija „Zemun“ koristili su je kao zaštitno lice. Danas kada kupite jedan od kombinezona TIZ-a, znajte da je pravljen po njenim merama.
TANJA STEVANOVIĆ
Manekenstvom je počela da se bavi tek kada je završila Filološki fakultet. Krenula je na kurs da bi naučila da se šminka i lepo hoda, a onda ju je Boris Blažeković, poznati hrvatski maneken odabrao da učestvuje na Modnim susretima koji su se održavali u Opatiji. Prvi ju je fotografisao Mario Bralić, a danas ima preko 50 naslovnih strana. „U Srbiji sam na revijama bila večita mlada. Stalno sam ja bila ta koja je bacala bidermajer u publiku... valjda zato što sam plava“, nasmejano je rekla naša sagovornica. Radila je sve revije domaćih kreatora, a putujući sa dizajnerom kožne galanterije u Kuvajt zaprepastila je lokalno stanovništvo jer je sa njihovim medijima komunicirala na književnom arapskom jeziku. Sa 24 godine zaposlila se na televiziji Politika, gde je radila deset godina. Usput je završila školu za odnose sa javnošću i radila kao PR Centrotekstila, a potom i pozorišta Madlenianum. Danas priprema ozbiljan modni projekat o kojem će se tek pričati. Dva puta pojavila u knjizi Ko je ko u Srbiji, kao novinar i maneken.
LJILJANA PEROVIĆ
Krajem šezdesetih godina, druge devojčice su sanjale da budu pevačice, a ona je vežbala da hoda. „Tada se pričalo da su hod i lepo držanje pola izgleda“, rekla nam je. Sa 16 godina je u Beograd iz Sarajeva došla taksijem i karijera modela je počela. Jedna od prvih revija bila je u Briselu, kod belgijske princeze Paule. Nosila je bundu i kapu od leoparda dizajnerke Mirjane Marić. Bavila se manekenskim poslom od 1970. do 1986. godine. U to vreme je puno radila, ali i puno zarađivala. Od jednog Sajma mode koji je trajao tri i po dana kupila je kola. Štopovala je vreme da vidi da li može da stigne da uradi svih 10 revija dnevno. Ispod bunde je imala samo veš i trčala je od garderobe do garderobe. Iza scene bi sa drugaricama često igrala jamb, a dok ne završi partiju nije želela da izađe na pistu. Direktor prištinskog aerodroma dao joj je svoja kola i vozača da bi stigla na vreme za reviju u tadašnji Titograd. Bila je vlasnica butika Moda Zmaj. Već sedam godina je stilista Blic žene.
LJILJANA ERIĆ SIMJANOVIĆ
Nesuđena balerina, učenica škole Lujo Davičo, bila je previsoka i premršava da bi se bavila ičim drugim osim manekenstvom. Posle završenog kursa kod Tamare Bakić, ubrzo je počela da sarađuje sa dizajnerom Aleksandrom Joksimovićem. Pošto je on tada radio tematske revije sa dosta pokreta, njena sceničnost i kreativnost dolazile su do izražaja. „To je bilo vreme kada je maneken bio misleća ličnost i kada se od nas tražilo da nešto stvorimo u programu.“ Kaže da je najlepšu atmosferu na snimanju pravio Vojislav Tomović, a najdraža joj je fotografija Ivana Mojaševića u garderobi Gorice Popesku. Bila je zaštitni znak magazina NIN i uvek se pojavljivala na zadnjoj strani. Imala je svoju školu za manekene i fotomodele i iškolovala je čitavu jednu generaciju modela. Sa koleginicama je početkom devedesetih osnovala Profashion, prvu modnu agenciju. Ta agencija je unela mnoge promene u svet modelinga: skraćeno je vreme trajanja revije na pola sata, uvedeno profesionalno svetlo, povećan broj modela koji su radili revije... Često se šali na svoj račun, a sve koleginice tvrde da je uvek imala „ono nešto“. Jedan od prvih komentara na njeno pojavljivanje davne 1970. bio je: „Ona je ne-lepa, a prelepa.“
Stajling: Nenad Janjatović
