Miloš Lolić: Sasvim slobodno

Tekst: Duška Jovanić

Dečak odrastao u zemlji koja se ubila, na pola puta intimnog lavirinta, usudio se da kopa po Šekspirovim sonetima. Ta ideja ga teši, koliko i lična, neumoljiva drama zaštićenih, privilegovanih likova.

Koliko je tehnologija suštinski promenila našu svest?
Mnogo mi je lakše da spremam predstavu. Ne moram da obigravam biblioteke, niti da od prijatelja pozajmljujem knjige, ionako već sve šerujemo na netu. Ne kažem da je ovako bolje. Ono ranije iskustvo svakako je bilo životnije nego ovo, koje se svodi samo na enter i klik. Izgleda da je tehnologija najviše promenila seksualnost. A ono što se danas događa sa decom je skroz porno. Zato je Klip Maje Miloš remek-delo. Ponosan sam što je to generacijski događaj, ali ne vidim ništa pohvalno u onome što doživljavamo. Daleko od toga da bih da držim moralne pridike, ali verujem da su ti klinci uskraćeni za onu ustreptalost zbog koje se živi. Taj neophodni đus. Nostalgičan sam, pa mi u digitalnoj pornografiji ima nečeg suvog, analogna porno video-kaseta je ipak nosila određenu toplinu. U tom smislu, pozorište mi se čini kao dobro mesto da se isprovocira eksplicitnost u glavama publike pre nego što im se sa scene servira sama egzekucija, koja će inicirati mentalni orgazam.PageBreak

Tvoja generacijska priča je odrastanje pod Miloševićem. Tada si predsednika doživljavao kao omiljenog krimosa, većeg i od Arkana, a Miri M. si predlagao promenu imidža. Da li i dalje gledaš Dnevnik i tuliš o politici?
Dve godine nemam televizor, ali tehnologija mi je pomogla da vesti pratim s mobilnog. Mogao bih da revidiram svoje stavove spram imidža Mire Marković jer se vraća cveće, a Miloševićevi učenici ispostavljaju se kao mnogo zajebaniji ološ. Čudna je bila ta diktatura koja se svodila na ratnu propagandu i krađu glasova. Sada su nam ostali samo glasovi, jel da?

Kad umeš da budeš bezobrazan?
Ne volim kada me neko izneveri. A to sam, nažalost, doživeo više puta i od bliskih prijatelja.

Koju reč najčešće upotrebljavaš?
Jedna reč za koju su me glumci tokom proba zajebavali da je stalno ponavljam je – slobodno, slobodno. Nije poštapalica, ali je istina da je često koristim. Velika i ozbiljna reč, i bilo bi dobro da je svi više koristimo, ali sa svešću da ona nečemu služi.

Kako ti se čini onaj old-school fazon: povodom Šekspira, ja bih nešto o sebi?!
Kada sam seo da se bavim Šekspirom, shvatio sam da je ono što je potrebno – neću da kažem u današnjem aktuelnom trenutku, jer nema potrebe za tolikom generalizacijom – povlačenje reditelja na nulti stepen tumačenja i interpretacije. Bilo je neophodno pustiti da tekst sam prodiše i progovori. Imao sam sreće što sam radio s fenomenalnom glumačkom ekipom, pa se otud desilo da mi je ovo jedan od boljih poteza u životu: Otelo je najveća predstava na kojoj sam do sada radio, ozbiljna klasika, u stihu, s velikim ansamblom, na velikoj sceni velikog Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Neki kritičari su koristili taj manir da objasne kako su se oni osećali na Otelu, ali gde si ti u toj priči, osim što ponavljaš kako je Jago svuda oko nas?
Iako spada u jednostavnije Šekspirove tragedije, ona je kompleksna utoliko što preplitanje ta dva junaka, Otela kao naslovnog lika i Jaga kao stegonoše i zastavnika, nekoga ko je u toj piramidi na dnu, između ostalog dovodi do toga da se tačno i ne zna čija je to drama. Meni kao reditelju bilo je inspirativno da insistiramo upravo na toj klackalici, da i publika sve vreme bude između dve vatre. Pismo ili glava: dve strane iste parice.PageBreak

Zato je Dezdemona toliko nevidljiva?
Ona je već kod Šekspira na ivici toga da i ne bude lik. Osim što je kolateralna šteta, ovo divno, čisto žensko stvorenje je i neka vrsta prepreke između ta dva muškarca. Kada smo pravili podelu, ideja je bila da nađemo potpuno nepoznatu talentovanu mladu glumicu, nekoga koga niko nije video, niti je poznaje, kako bismo je, tako anonimnu i nevinu, udavili pred svima. Mi je ritaulno žrtvujemo, zajedno s publikom, koja je takođe pohrlila da vidi kako davimo devicu. Zaboga, svi već kao znaju priču o Otelu. Ljudi će se, kad budu gledali kako taj veliki crni vojnik guši svoju nesrećnicu, možda rasplakati, a možda i navijati. Pozorište u biti i jeste perverzna teritorija u kojoj jedni drugima radimo stvari za koje se ni ne usuđujemo ni da izgovorimo da ih želimo.

Kakva je priroda tvoje ljubomore: muška ili ženska?
Neki od teoretičara pozorišta koji su se direktno bavili Otelom tvrde da on i nije ljubomoran, nego lakoveran. Jedna od stvari koja me je privukla ovom tekstu, a obožavam ga još od studija, jeste taj kontakt između mog osećanja sveta, na primer moje ljubomore, i onoga opisanog u Šekspirovoj tragediji. Eto, do pre pola godine bio sam izuzetno ljubomoran.

Na koga, majke ti!?
Ljubomora je svakako jedno patološko, ali i preko potrebno ljubavno osećanje. Ukratko, moja ljubomora svodila se na osećaj snažne posesivnosti spram ljudi koje volim i s kojima sam bio u seksualnoj ili prijateljskoj vezi. Želeo sam ih večito dostupnima i pod svojom kontrolom, mada ne sasvim. Polako se sve menja, tako da ljubomora počinje da mi služi za raspirivanje strasti, a ne za trovanje. Banalizujući, pa i vulgarizujući, ne može se pobeći od psećeg zapišavanja teritorije, koje se ne tiče samo muškaraca. Na nivou ljubavne veze, mnogo toga me više i ne čini ljubomornim. S druge strane, u sistemu u kakvom sada živimo, na koga bismo mogli biti ljubomorni? Na Paris Hilton?! Bljak! Niko valjda ne želi taj život! Ta vrsta ljubomore postala je bezvredna, a ova druga korisna je isključivo u erotskom smislu.PageBreak

Otelo je najambicioznija predstava koju si radio: funkcionalna scenografija, stilizovani kostimi i poletni izvođači.
Naša situacija u kulturi, pa samim tim i u teatru, trenutno je na najgorem mogućem nivou, ne samo zato što nema podrške grada i države nego i zato što je pozorište, čak i da smo mnogo bogati, već dovedeno u nezgodnu situaciju jer nema više nikakvu društvenu moć. Televizija je preuzela primat, a internet je s razlogom mesto gde ćemo sve videti, saznati, čuti i pročitati. U takvim okolnostima, pozorište ima skrajnutu poziciju, tako da mu je ostalo da se bavi ili isključivo sobom, ili da radikalno gura prst u oko. Opcija koja je meni bliža je da se, uz pomoć glumaca koji su šire poznati, bavim ozbiljnim dramskim tekstovima. Šekspir se svakako ne postavlja na scenu zbog društvenih okolnosti, a ni zbog zahteva publike. Inače ne zanima me pozorište koje će da ujedini publiku u zadovoljnu masu. Počinjem da radim tako da vas dovedem u neku vrstu rascepa – da vam nije sasvim jasno šta treba da mislite. To mi je cilj, a ne da vas potkupim ili odbijem od sebe.

Iako retko ne sediš s narodom, da li ti pada na pamet da je običan gledalac ponekad smoren tvojim minimalizmom i da bi možda od te precizne gnjavaže uštinuo makar malo ne bi li što pre video kakav je kraj?
Jedna od najboljih predstava u Srbiji ove sezone je Čehovljev Galeb u režiji Tomija Janežiča. Igra se u Novom Sadu i traje šest sati. A jedna od najboljih predstava koju sam ikad gledao je Brisanje poljskog reditelja Kristiana Lupe. Gostovala je na Bitefu i takođe je trajala šest sati. Počinjala je u pet posle podne, krenuo sam bez ručka, umoran i gladan, računajući da ću zbrisati na pauzi. Umesto toga, na brzinu sam popušio cigaretu i požurio nazad u salu na još tri sata gnjavaže. Možda sam mazohista, ali to je stvarno remek-delo. Kada ste pozorišni čovek, razmišljate u pozorišnom vremenu. Ono se često ne tiče publike, kojoj je možda dosadno i koja bi nekakvu atrakciju, sve ono što već dobija putem televizije i drugih medija. U tom smislu pre ću ostati dosledan svojoj dosadi nego što ću se pretvoriti u spektakl.

Da li opsuješ kad čuješ da si mlad, lep i uspešan?
Ne, navikao sam se, mada počinje da se forsira da bi postalo uvredljivo. Inače, ne psujem mnogo, čak ni na probama, osim kad sam baš besan. To su samo one bazične psovke, kao je-bo-te i u pi-čku mate- ri-nu. Izgovaram ih šekspirovski, u slogovima. Više se iznerviram kada doživim da se stručna javnost ne bavi ni mojim ni tuđim radom, nego pišu o tome kako se oni osećaju u sali dok se nešto izvodi. Isključivo se procenjuje koliko je nešto uspelo, kao da su bili na Prvom glasu Srbije. I dok su se oni osećali kao da su bili pozvani da glasaju, predstava im je promakla. I na to bi trebalo da se naviknem, ali ne želim.

Na ivici nervnog sloma si svaki put kad ti novinari spomene majku. Ne zato što se ona zove Danica Maksimović, nego zato što ima sina s posebnim ekstravagantnim problemima, a ona bi da mu pravi sarme i palačinke?
Pa, moja mama nije Danica Maksimović. Jasno mi je da je to nešto što ljude intrigira. O Danici Maksimović nemam mnogo toga da kažem, o mami imam. Ali to se svodi na ono što i drugi imaju da kažu o svojim majkama. I dan-danas me pita da li sam jeo, gde sam bio, šta radim, jesam li se naspavao. Ona jeste jedna od najluđih osoba koje sam upoznao, ali to je za mene sada već normalno, štaviše na to sam ponosan.

Da li je tvoje detinjstvo uopšte postojalo?
Svega je tu bilo. Danica je odrasla zajedno s Tanjom Bošković, one su i danas najbolje prijateljice. Mogao sam da budem nudista samo s Tanjom Bošković. Kada sam s roditeljima otišao na Adu Bojanu, nije mi bilo lako da se skinem. Pred golim ocem i majkom sam se snebivao. Ali Tanja i ja nismo imali problem da dignemo sve četiri uvis. To je lepa trivija iz detinjstva.PageBreak

A tinejdžerske frustracije?
Jedno dete iz osnovne me je na odmoru, dok sam jeo sendvič, maltretiralo i reklo mi: „Video sam ti mamu golu na TV-u! Baš je ružna“. Imam sreće što mi prezime nije isto kao i mamino, pa u gimnaziji do treće godine nisu znali da mi je Danica majka, dok negde u nekim novinama nije izašlo. Svi su bili šokirani, ali mi je to donelo i neke obožavateljke. Jedno od iskustava vezano je i za Daničin alkoholizam, s kojim je ona, na sreću, svojom energijom uspela da se izbori, naravno, uz podršku mog oca, možda i moju, mada sam bio dete.

Tvoj otac, Tode Lolić, oličenje je klasične regularne muškosti. U čemu ti je bio role model?
U mnogim situacijama bio mi je role model, oboje su bili. To je nešto što nesvesno pokupimo. Veći deo toga što kod sebe vrednujem i cenim direktno sam preuzeo od njih. Očeva prisebnost i staloženost su nešto što tek treba da naučim. Nije sada više pitanje kako je meni s Danicom, nego kako je njemu s nama.

Ko je povukao okidač?
Još se to pitam. Frojdovski, nisam hteo da budem glumac kao mama. Nisam pošao ni putem onih koji su često gostovali kod nas u kući. Detinjstvo sam proveo na snimanjima čekajući da mama završi, ali i u pozorišnim salama, što me je na kraju opredelilo. Pozorište nosi mnogo toga erotičnog u sebi – ta tela koja se znoje pod reflektorima i nešto za nas izvode. Voleo bih da uradim nešto ekskluzivno s majkom što bi se ticalo nas dvoje, a ne da joj dam neku ulogu. Neka bude kabare, monodrama, šta god, samo zamisli da ona izađe na scenu i kaže: dobar dan, ja sam Danica Maksimović, ovu predstavu je režirao moj sin. Mislim da bi to bila emotivno vrlo napeta predstava. To me više izaziva nego da je zamišljam kao klasično pozorište, u kojem ću svoju mamu da prerušim u neku apstraktnu osobu i onda joj komandujem: „E, sad idi levo, pa posle malo desno.“

Iako ne tragaš za kratkotrajnim zadovoljstvima, ipak si veliki fashion freak?
Kada sam na dodeli prestižne austrijske Nestroj nagrade 2012. čuo svoje ime, izbezumljeno sam počeo da trepćem, ali mi je prvo palo na pamet da zakopčam dugme na sakou, kako me je odavno naučio otac. Tode je razmazio i Danicu i mene. Jedna od mojih omiljenih stvari, koju imam već nekoliko decenija, jeste Dior Monsieur košulja nasleđena od tate. Nije baš sve od nje krenulo, ali mi je važna. Ono što me danas vezuje za modu, pored toga što me suštinski loži da nosim nešto prijatno i kvalitetno, jeste to što me, kao i u svakoj drugoj umetničkoj oblasti, zanimaju autori. Ne vezujem se ni za firme, ni za brendove. Tako ću prestati da kupujem Balenciagu jer je Nicolas Ghesquière napustio tu modnu kuću. Moda i pozorište su pod teškim pritiskom i zadatkom da budu here&now. Za film to ne važi. Reditelji, ako su genijalni, vremenom postaju kultni. A za nas niko neće reći: „e, kakva je to predstava bila pre trideset godina“, ako već tada na premijeri nije prepoznata.

A da li je važno s kim pozorišni reditelj spava?
Dok film na izvestan način predstavlja ohlađenost i fetišizaciju, pozorište samo po sebi nosi nešto telesno. Ono je i orgija, jer vuče korene iz dionizijskih svečanosti. Moj rad se menjao kako i moj emotivni život. Ljudi s kojima sam ulazio u intimne i seksualne odnose direktno su na to uticali. Pritom, pozorište je odlično mesto za lečenje sopstvenih problema.

So, favorite stimulans?
Najveći stimulans su ljudi, uvek. Evo, sada mi je s tobom divno, voleo bih da ovako ostane zauvek, a podelili smo jednu Coca-Colu. Putovanja me takođe strašno rade. I muzika! U poslednje vreme skrećem u vrlo opskurne krajeve i slušam dosta nojza. Ta neverovatno moćna buka izbriše sve i ostavi me u bestežinskom stanju.