Poznajemo ga kao nesnađenog Boškića iz humorističke serije Državni posao. Po obrazovanju nije glumac, već džez muzičar. Još u srednjoj školi zaključio je da nema ambiciju da postane programer, iako je pohađao specijalni prirodni smer. Upisao je akademiju Franc list u Budimpešti, a zatim džez akademiju Dušana Ivaniševića u Beogradu. Na Radio televiziju Vojvodine otišao je sa ambicijom da pušta muziku i da pravi emisije o džezu. Međutim, njega i Nikolu Škorića (poznatiji kao Dragan Torbica) pozivaju u zabavni program na televiziji. Tako je sve počelo.

Državni posao je postao fenomen. Dugo nije bilo tako popularnog sitkoma. Kako to objašnjavaš?

Mislim da je jako bitna ta nova youtube sitkom forma. Kada ti neko pošalje nešto na youtube i ti vidiš da traje 7 minuta pogledaćeš, a ako traje 30 minuta, biće ti dugo, ostavićeš za kasnije...  Format je dobro izabran, tema je odlična i aktuelni smo. Ovde postoji taj mit o državnom poslu: oni koji su radili u državnom sektoru govore „kakva smo mi sila bili“, oni koji danas rade u državnim firmama se žale, a oni koji rade privatno maštaju o manjoj odgovornosti i „komforu“ koji državna firma pruža. I tako u krug. Svima je to poznato, a kada to malo izvrneš dobiješ fidbek... Mi, umesto gledalaca, sprovodimo tu malu osvetu. Kažemo neke stvari umesto ljudi javno, načepimo šefa, pomenemo političare... Nije važno da li oni to čuju, ali gledaocima to dođe kao neki ventil, u stilu „e, nek ste rekli...na televiziji, pa neka čuju''.

Ako bi poredio državni posao sa džezom – kakva bi to mešavina bila?

To je neki teški freestyle... Tako i stvaraju free muzičari - imaju zakucanu neku formu dole koju dobro poznaju, a okolo se igraju. Tako i mi radimo. Imamo neki kostur oko kog džeziramo, igramo se. Sigurno je 30 posto improvizacija, ali jedan džez muzičar mi je davno rekao, a i to je poznata stvar: „Klinac, ne možeš da improvizuješ ako ne znaš osnovu dobro, nema igranja s tim, jer onda ne znaš gde treba da se vratiš. Izgubićeš poentu, tvoje džeziranje će biti puko pokazivanje snage.“ E, čini mi se da znamo da se vratimo na poentu. Verovali ili ne, mi to sve prvo napišemo i smislimo. Postoji jasno razrađen scenario. To obično krene od Dimitrija Banjca. On nas povuče i onda otplivamo negde. Mladen Urdarević, naš scenarista, nam pomaže. Došao je svež, sa drugačijim smislom za humor. Dobro se svi razumemo.

Doživeli ste sudbinu mnogih glumaca da vas obožavaoci ne odvajaju od likova koje igrate.

Ne odvajaju nas uopšte. Bili smo kod visokog funkcionera u javnom sektoru koji nas je provodio kroz firmu i u jednom trenutku mi je prišao i rekao: „I ja sam u DS-u, nemoj ništa da brineš.“ Pitam ga: „Otkud vama to?“ Nisam uopšte shvatio da me meša sa Boškićem i tek onda po mom zbunjenom pogledu video sam da je ukapirao... Nedavno mi je prišao frajer i rekao: „Bravo, kralj si, super glumiš, ali prema meni da se neko ponaša tako pala bi mi roletna, oduvao bih ga!“, pa rekoh „Dobro.“ Ima jedna sjajna priča. Dimitrijeva baba je njega pitala zašto na televiziji priča da su oni imali farmu pilića, kad su uvek imali samo dva tri pileta! Čudno, suludo, ali ljudi tu uopšte ne prave granice.

Pozivaju vas i na humanitarne akcije.

Oduševljen koliko danas ima humanitarnih akcija. Sjajno je to što su ljudi rešili da se sami organizuju da se pomogne onima kojima je potrebno. Više se ne čeka na podršku institucija, zna se da je to dugo i sporo, nego se ljudi pokreću sami, hajdučki, rešeni da se međusobno ispomognu. To me oduševljava. Učestvovali smo u puno humanitarnih akcija. Jedini problem je što čovek jednostavno fizički ne može da odgovori na sve pozive. Ima, međutim, i lažno dirljivih situacija. Jedan momak je tražio da ga puste da gleda snimanje jedne epizode, jer hoće baš tu da zaprosi devojku, kao u američkom filmu. Mi mu na pauzi pokazujemo da to i uradi, a on ništa! Slagao je i doveo devojku koja mu zapravo nije devojka, samo da bi ušao!
Ipak, najdirljivije mi je kada mi ljudi priđu na ulici i kažu da jako dugo nisu sedeli sa porodicom, okupljeni da nešto zajedno rade, a sada zajedno gledaju Državni posao, smeju se. Jedan čovek mi je nedavno rekao da je posle sto godina popio pivo sa sinom gledajući nas... To mi je najdraže, što smo ponovo, na neki način, okupili porodicu.

Ako biste pozvali nekog gosta u emisiju, ko bi to bio?

Pre svih Dejan Savićević, to je sigurno.

Planira li ekipa Državnog posla nešto novo?

Da, jedan projekat sa Ivanom Ivanovićem. Zvaće se Srbi u svemiru. To bi trebalo da bude emitovano u okviru njegove emisije negde od jeseni.

Tekst: Nataša Gvozdenović