Stajala sam u pozorištu i posmatrala baku pored mene. Baka je vrlo stara… znate one žene što već liče na kornjače (nemojte se vređati na to „kornjače“, dalje u tekstu objasniću termin). Lice joj je bilo ekstremno izborano, a nos i uši se više nisu mogli odupreti gravitaciji. Bela kosa sa violet tonom ehotona bila je ukrašena ‘ladnom trajnom.
Ništa čudno, zar ne? Uobičajena slika starih beogradskih dama koje prate kulturna dešavanja. Ovde, međutim, ništa nije bilo uobičajeno: senior građanka na sebi je imala bundu od astragana, crveni cvet na reveru prečnika 20 cm, krznenu plavu beretku, zelene gumene čizme sa crnom mašnom Melissa by Viviene Westwood, obrve „napisane“ braon kreonom, prenisko i prejako narandžasto rumenilo koncentrisano u dva kruga i ruž u istoj boji... naravno razliven po svim borama oko usana. Zajedno smo čekale u redu za moderan balet koji sam jedva i ja razumela, a mogu da joj budem praunuka. Gledala sam je i mislila se: ona mora da je stala ispred ogledala i pomislila da joj nedostaje neka sitnica, uzela je taj preveliki cvet, stavila ga na rever, pogledala se u ogledalo u predsoblju i pomislila – to je to. I znate šta? To jeste bilo to. Stil koji je pretvoren u STAV i iznesen na ulicu.
Ranije smo sretali ovakve žene i pomišljali da su lude, da se oblače neprimereno svojim godinama, da se ne uklapaju u sredinu i, najblaže rečeno – podsmevali smo im se. Onda smo shvatili da ćemo to jednog dana biti i mi: usne će nam se skupiti, pogurićemo se, kosa će nam osedeti… i te starije gospođe odjednom više nisu bile za podsmeh. Ne znam koji je to trenutak u životu kada se treba odreći boja, printova, „neozbiljnog nakita“, neobične garderobe i šminke i postati „ozbiljan“. Sada imam trideset godina i u očima društva i komšija sve mi dobro stoji. Obožavam svoj crveni ruž, malu crnu haljinu i predimenzionirani nakit i ne nogu da zamislim da ih ne nosim ceo život.
Sve više se shvata da ozbiljnost ne donosi garderoba, već sama osoba. Sve smo više vojnici armije JA i vidimo koliko je lični izraz važan. Uvek neobična pojava čuvene Iris Apfel nije je sprečila da bude enterijerista Bele kuće, i to čitavih trideset godina. Ona je oduvek pomerala granice. Za vreme Drugog svetskog rata prodavnica Army & Navy odbila je da joj proda džins pod izgovorom da to ne nose žene. Naravno da je to nije zaustavilo. Pedesetih godina, kada je vladao pinup, ona je svog muža zavela u muškom odelu i ravnim cipelama. „Kada je način oblačenja u pitanju, ljudi imaju potpuno pogrešan koncept u glavi. Kupuju ono što svi kupuju i ono što svi nose. Čim mi prodavačice kažu: ‘Svi u Njujorku to nose’, naravno da ne želim i ja. Više volim rasprodaje i buvljake, gde sama mogu da biram ono što mi se sviđa i da kombinujem različite komade garderobe.“
Pre osam godina u muzeju Metropolitan Iris je imala izložbu na kojoj je pomešala stvari s buvljaka sa haute couture komadima. „Nije važno koliko nešto košta, važno je šta je. Garderoba mi je prosto opsesija. Kada osećam da gubim kompas, kupujem. A onda kažem svom mužu – pa jeftinije je to nego da idem kod psihoterapeuta.“ Iako važi za modnu ikonu i za ženu koja je uticala na stil oblačenja mnogih žena, ona na to kaže: „Kakav li su život imale pre nego što su srele mene? Niko ne treba da me kopira. Svako treba da nađe u sebi snage i samopouzdanja da iznese svoj sopstveni stil.“
Za promociju starijih građanki sveta koje rade šta im je volja i ne obaziru se na godine najviše treba da zahvalimo mladiću pod imenom Ari Seth Cohen. On je osnivač bloga http://advancedstyle.blogspot. com/, na kome svaki dan daje dokaz da se lični stil razvija i napreduje s godinama. Matematika je laka – što više godina, to više stila. Sa Linom Plioplyte snimio je i kratak film koji prati život njujorških baka, a čija je premijera krajem marta. Pored Iris, jedna od junakinja filma je i slikarka Ilona Smithkin, koja voli da izvodi pesme Édith Piaf: „Svojim učenicima nikada nisam otkrivala godine. Kada bi me pitali, odgovarala bih: ‘Između 50 i smrti’. Sada sa ponosom kažem: ‘Upravo sam napunila 90’.“
Ilona je poznata po svojim trepavicama. Pravi ih sama proteklih 40 godina i stavlja svakoga jutra. Uvek su u istoj boji kao i njena kosa i naglašene su senkom jarke boje. „Ne nosim ništa osim trepavica i senke... i da, naravno, ruž.“ Pošto je živela u Berlinu tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, morala je da se prilagođava normama društva, što joj je veoma teško palo. Jedva je dočekala da ode u Ameriku i da počne da se oblači onako kako se oseća. Prati modu i danas i sa osmehom kaže: „Čak i ako su tamne boje u modi, nemojte ih nositi previše, izgledaćete starije.“ Prema izvorima New York Timesa, ove bakice poslužile su i kao inspiracija za kolekciju Marc Jacobsa za jesen-zimu 2012. O njima pišu francuski i italijanski Vogue, Esquier, GQ…
Mi nismo Njujork, ali je lepo znati da takvih žena ima i kod nas. Gospođa Jelena živi pored mene. Ima oko devedeset godina. Pre desetak godina istetovirala je kornjaču na nadlaktici. „Sine, kornjače su najjače životinje na planeti. Imaju tvrd oklop, a ipak su unutra vrlo mekane. Opstaju i na kopnu i u vodi i žive čitav vek. Sada kada imam ovoliko godina, prosto sam ponosna što sam jedna od njih.“
Tekst završavamo pričom o smrti poznate Njujorčanke, humanitarca i filantropa Zelde Kaplan. Zelda je umrla u 95. godini života na reviji Joanne Mastroianni. Okružena reflektorima i mladim ljudima, spremajući se za novu modnu sezonu. Ruku na srce, i ja bih tako volela da umrem jednog dana. Doterano, dostojanstveno i brzo, radeći ono što najviše volim i s crvenim ružom na usnama. Na kraju krajeva, nije tužno umreti. Tužno je umreti a ne živeti.
Tekst: Branislava Kostić
