Režirala je oko četrdeset predstava, 10 godina je bila direktor beogradskog pozorišta Duško Radović, već sedam godina je selektor BITEF-a, a na internetu sam uspela da pronađem samo jedan vrlo kratak intervju u kome je govorila o sebi. Na osnovu toga zaključila sam da želi svoj privatan život da zadrži za one koje bira za prijatelje i da ne bi trebalo mnogo da se nadam odgovorima u tom pogledu.
Takođe, delovala mi je kao osoba koja ne toleriše glupa i intimna pitanja. Kada sam joj na snimanju za ovaj intervju prišla da se upoznamo i kada je videla kako se trapavo oslanjam na štap (dva dana ranije sam iščašila nogu), pošla mi je u susret i potpuno spontano i saosećajno me pitala: „Šta Vam se desilo?”.
Anja Suša je neposredna i topla osoba. Dva sata je strpljivo pozirala, a onda mi je pomogla da odemo do kafea u kome je trebalo da razgovaramo. Naručile smo po kafu i prinela mi je stolicu da mogu da podignem povređenu nogu. Svesku, u koju sam prethodne noći savesno zapisala „pametna” pitanja koja želim da joj postavim, nisam ni otvorila. Razgovor sa njom tekao je sam od sebe.
Već nekoliko godina radite i u Srbiji i u inostranstvu. U jednom trenutku proglašeni ste za najboljeg pozorišnog menadžera, borite se sa vetrenjačama kada je organizovanje BITEF-a u pitanju, i čini mi se, neprestano režirate. Kraj 2013. obeležilo je javno čitanje komada Sedam, koji problematizuje pitanje nasilja nad ženama, a u ovom trenutku u Dečjem kulturnom centru igraju se dve Vaše predstave – Alisa u zemlji čuda i Astronauti. Kako postižete sve to?
Ne znam (smeh). Prvo što bi trebalo da uradim je da se zahvalim svim članovima moje porodice koji mi u tome pomažu, pre svega mom mužu i mojoj majci, koji imaju puno razumevanja za nepredvidivost i nestalnost profesije kojom se bavim. Veoma mi pomažu u organizacionim stvarima, ali i u tome da ono što je meni najvažnije, a to je moj privatni život i razvoj mog deteta, protiču u nekom normalnom referentnom okviru i okruženju. Uvek sam se užasavala žrtve koju deca ponekad podnose kada moraju da prate ritam svojih roditelja koji se ne bave uobičajenim zanimanjima. Moj posao je takav da povremeno izaziva mnogo stresa i podrazumeva jako turbolentne dane, a onda naiđu meseci kada živim životom domaćice – kuvam ručkove, brinem o detetu i ne radim ništa drugo. Kad god me posao uzme pod svoje, imam grižu savesti jer mislim da ona druga strana, moj privatni život, trpi, a onda se setim da je bolje i to nego da radim u nekoj korporaciji od 9 do 5 svakog dana i da se vraćam kući u 6, umorna i nezadovoljna, i da me dete viđa po dva sata dnevno. Moj posao je ovakav i mislim da su se svi navikli na to. Dok je moj sin bio mlađi (sada je predškolac), puno vremena je provodio sa mnom, naročito kada otputujem van Beograda i Srbije, i mislim da je to dobro za njega. On je kao mali imao prilike da bude na nekim mestima gde većina dece nema prilike da bude, mogao je da upozna druge kulture, da čuje druge jezike, da oseti druge mirise i to je nešto neprocenjivo za svako ljudsko biće, a posebno za nekoga ko je mali i ko tek stvara svoj sistem vrednosti. Ipak, ne mogu da budem licemerna i da kažem da je sve divno, jer postoje dani kada me muka uhvati od količine obaveza i od toga šta sve moram da držim u mozgu i gde sve u jednom danu moram da stignem. Ja sam, zapravo, osoba koja voli kuću. Volim da se tu ušuškam i tako mi je najprijatnije. Obožavam višak slobodnog vremena pošto mi to omogućava da nekako radim na sebi, jer kad naiđu ti manični dani onda se samo fokusiram na to da ispunjavam zadate obaveze i tu nema prostora za nova saznavanja i učenja bilo koje vrste. Naporno je, na momente neizdrživo, ali nekako se kotrlja. Nadam se da će tako biti bar još neko vreme, dok moje dete ne poraste.
Spadam u generaciju koja je postala punoletna kada su društvene okolnosti postale stravične. Završila sam srednju školu kada se raspadala zemlja, kada smo iz jednog opšteg blagostanja dospeli u period izolacije, kada nismo mogli ni da putujemo i kada smo živeli jednim neočekivanim životom u odnosu na ono na šta su nas pripremali pre toga. Kada se posle celog tog iskustva danas osvrnem na period svog detinjstva, on mi deluje kao bajka. Imala sam sreću da odrastam u prilično liberalnoj porodici, sa roditeljima koji su se na dobar način bavili odrastajem mene i moje sestre. Puno su sa nama razgovarali i tako nam otkrivali svet koji nas okružuje, na čemu sam im veoma zahvalna. Imali smo kuću u Dalmaciji, na moru, gde se, paralelno sa mojim odrastanjem u Beogradu, odvijao značajan period mog sazrevanja. Sa tog prostora, koji i danas smatram svojim, mada je on u geopolitičkom smislu isparcelisan, dobijala sam i upijala puno informacija koje su bile od neprocenjivog značaja za moj razvoj.
Volim svoje detinjstvo, dobro ga pamtim, imam dobar kontakt sa njim i dosta ga koristim kao neki orijentir, naročito kada radim u pozorištu sa decom. Današnja deca su, za razliku od nas u njihovim godinama, izložena rizicima i opasnostima na svakom koraku. Kao roditelj, opsesivno čitam small print sa raznoraznih etiketa i članke o štetnosti ovog ili onog, i pitam se da li je moguće živeti u današnjem svetu a ne biti ugrožen, ili je cela ta svest i misao o našoj ugroženosti rezultat paranoje koju lansiraju spin doktori sa idejom da stalno budemo u stanju tenzije i panike. Ne znam. U svakom slučaju, današnji svet je jedno sasvim drugačije mesto od onog iz mog detinjstva i ponekad mi je žao jer mislim da moje dete nikada neće biti onako bezbrižno kao ja kada sam odrastala.
Da li ste još kao devojčica imali neku ideju o pozorištu i o tome da biste se jednoga dana bavili poslom kojim se danas bavite?
Kada sam bila mala, htela sam da budem kasirka. Postojale su one divne retro kase u samoposlugama, sa onim ispupčenim dugmićima, i meni je bio vrhunac dana da odem u prodavnicu i da gledam kako gospođe u borosanama pritiskaju te dugmiće. Osim toga, ne sećam se neke druge jasne ideje o tome čime bih volela da se bavim. Pozorište sam otkrila tek kasnije, na početku srednje škole. Provela sam nekoliko godina u amaterskom pozorištu, igrajući u predstavama u Dadovu, pre nego što sam se osvestila i usudila da naglas kažem da bih volela da se bavim režijom i, moram priznati, fascinantno mi je kako sam uspela u tim tinejdžerskim godinama da to uopšte formulišem. Fakultet sam upisala jako rano, sa 18 godina, završila ga sa 22, i drago mi je što nisam pogrešila, a to je bilo jako moguće. Čovek je nezreo u tom periodu i svašta mu se mota po glavi. Meni je drago što sam rano definisala ono čime bih volela da se bavim.
Kako ste došli do Dadova?
Pripadam generaciji u kojoj je tada bilo dosta zanimljivih ljudi, a i danas ih ima. Krajem osamdesetih bili smo srednjoškolci iz različitih škola, mada naročito iz V beogradske gimnazije, i među tim ljudima mnogi su sticajem okolnosti završili u profesionalnim filmskim i pozorišnim vodama. Neki od njih su sada glumci, neki su pozorišni kritičari, neki pisci i dramaturzi. U krugu ljudi sa kojima sam se družila, svi smo imali slična interesovanja i nekako smo dosta rano to artikulisali. Kroz tu našu interakciju i druženje došlo je pozorište. Pre nego što smo prešli u Dadov, pravili smo neku pozorišnu predstavu u srednjoj školi, neki od nas su bili prvi, a neki drugi razred. Uradili smo predstavu u jednoj nusprostoriji neke mesne zajednice, iza zgrade jedne od naših drugarica. To je bio tekst Ivana Medenice u kome su, između ostalih, igrale Milica Mihajlović i Milena Pavlović, danas obe profesionalne glumice. Igrala sam i ja. Kada smo je napravili, nismo znali gde bi ona mogla da se igra i onda smo se svi pokupili i otišli u Dadov. Primili su nas sve grupno i onda smo tu ostali naredne četiri godine uglavnom se zabavljajući glumom. E sad, neki od nas su nastavili da se bave onim što smo počeli kao tinejdžeri, neki su to malo modifikovali.
Neobična odluka, s obzirom na to da ste „počeli” kao glumica, posebno ako uzmemo u obzir da je u Vašoj branši, tada pogotovo, bilo više muškaraca. Da li je režija u Srbiji percipirana kao „muški posao”?
Danas je još i dobro u poređenju sa tim kako je bilo kada sam ja 1991. godine upisivala fakultet i donosila odluku da se bavim tim poslom. Bila sam jedina studentkinja na obe režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a tamo imate i pozorišnu i filmsku režiju. Od ukupno 10 studenata, dakle, ja sam bila jedina ženska osoba i to vam verovatno nešto govori. Tada je čak postojalo i nepisano pravilo da jednu studentkinju režije moraju da prime, ali više od jedne je bilo gotovo neverovatno. To je bilo izgleda duboko upisano u nekom vrednosnom sistemu koji polazi prvo iz kuće i porodice, a onda ide i u akademske institucije. Međutim, već četiri godine nakon moje generacije, pojavljivale su se klase u kojima je bilo više devojaka, tako da se u tom smislu nešto definitivno popravilo i mislim da je duh vremena uradio svoje. U ovom trenutku, i poslednjih godina, ovde radi nekoliko ozbiljnih pozorišnih i filmskih rediteljki koje imaju dobre karijere, ne samo u ovoj zemlji već i van njenih granica. Tu su se, dakle, stvari definitivno popravile i te nove generacije su tu malu nepravdu i taj seksistički pogled na našu profesiju donekle ispravile. To zaista smatram uspehom.
Prvu predstavu, bila je to neka vrsta adaptacije Salingerovih kratkih priča (Pre početka rata sa Eskimima i Sa ljubavlju i mučninom), radila sam u Dadovu, mislim već na prvoj godini fakulteta. U njoj su igrali tinejdžeri, dakle neprofesionalni glumci, ali su zato drugi saradnici bili profesionalci. Prva predstava koju sam radila sa profesionalnim glumcima i koje se nerado sećam, bila je moja ispitna predstava na trećoj godini fakulteta. Radila sam je sa predivnim glumcima, profesionalcima koji su bili prepuni razumevanja, ali je to bio trenutak kada sam ja bila prilično nezrela i nisam uspevala dobro da artikulišem ono čime bih želela u pozorištu da se bavim i šta me zanima. U tom smislu, to nije bila naročito značajna već samo jedna konvencionalna ispitna predstava. Režirala sam je u Malom pozorištu Duško Radović, u kome sam kasnije deset godina radila kao direktor i umetnički direktor. Inače, Radović je i prvo pozorište u koje sam u životu otišla. I dan danas u porodičnom albumu čuvam pozorišne karte iz 1975. godine, kada su me roditelji, kao dvogodišnjakinju, odveli na prvu predstavu. Ne verujem mnogo u koincidencije, tako da je moja relacija sa Radovićem dovoljan dokaz da ništa nije slučajno.
Kako je nakon te prve predstave tekao Vaš umetnički razvoj?
Sa ove tačke gledišta, mogu da kažem da je moj pravi umetnički razvoj, potpomognut mojom svešću o tome čime bih želela da se bavim, počeo sa trupom Torpedo, 1997, kad sam imala 24 godine. Mi smo tada radili svašta, nismo čak ni mnogo analizirali šta radimo, pre svega smo se dobro zabavljali. Međutim, tom prilikom sam izašla iz okvira repertoarskog pozorišta i iz okvira za koji nas treniraju na fakultetu, i otkrila sam da pozorište može biti još mnogo toga što se ne studira i ne uči. Taj period sam doživela kao neki poligon za isprobavanje sopstvenih granica. Iako danas ne radim kao što sam radila dok sam bila u Torpedu, a to smatram svojim najbitnijim profesionalnim porinućem u pravom smislu reči, za mene je to ostalo vreme otkrivanja, uživanja i osećanja potpune slobode. Kasnije su došle neke druge stvari i zahvaljujući angažmanu u Radoviću otkrila sam značaj i mogućnosti pozorišta za decu i mlade, i to je i dalje jedna od mojih omiljenih vrsta pozorišta, kojoj se uvek kada mogu rado vraćam. Imala sam, dakle, više početaka i imaću ih, valjda i dalje. Ne mislim da sam otkrila neku formulu i neki put kojim ću doveka ići. Najviše volim kada se, dok radim na nekoj predstavi, nečim iznenadim i kada odem negde gde nikada nisam bila – u fizičkom i svakom drugom smislu.
Da li, prilikom postavljanja predstave, imate potrebu da sve držite pod kontrolom?
Ne spadam u reditelje koji zadaju ritam, pre sam od onih koji dobro osluškuju svoje saradnike. Moja ideja je da ih ohrabrim da iz njih što više izađe i da što više daju, a da onda taj materijal artikulišem u celinu. Ne verujem u tu staru ideju, koja nam dolazi iz pseudograđanskog teatra, o tome kako je reditelj osoba čiji autoritet počiva na gromkom glasu i diktatorskom stavu. Ne volim da meni neko komanduje, niti volim da radim sa glumcima koji pasivno očekuju direktive. Sa većinom ljudi sa kojima sam sarađivala i privatno sam dobro komunicirala. Dosta sam radila sa svojom generacijom, ali i sa ljudima malo starijim od sebe, nekoliko puta i sa doajenima naše profesije, i to su sve uvek bila vrlo dobra i vrlo korisna iskustva. Tako da, mislim da sam imala mnogo sreće, naročito sa kreativnim timovima, poput scenografa, kostimografa i svih onih ljudi koji se ne vide na sceni. Iako godinama imam svoj tim koji blago varira u sastavu, to su sve fantastični ljudi bez kojih ne bih mogla da radim u Beogradu. To su: kostimografkinja Maja Mirković, scenografkinja Zorana Petrov, Igor Vasiljev, scenograf i kompozitori Igor Gostuški i Vlada Pejković, kao i Damjan Kecojević koji se bavi pokretom u mojim predstavama. Oni su mi neka vrsta pozorišne porodice i intelektualni sparing-partneri sa kojima ja proveravam svoje ideje i delim nedoumice. Uz mnoštvo fantastičnih glumaca sa kojima obožavam da radim poput Jelene Ilić, Maše Dakić, Jelene Petrović, Vladice Milosavljević i mnogih drugih…
Kakav je Vaš pristup režiji danas?
Kako vreme odmiče, sve manje ulazim u projekte sa dogmatičnim stavovima. Uvek pođem od osnovne ideje o tome čime bih želela da se bavim i koje bih teme predstavom volela da otvorim, ali mi je potpuna enigma kako će se to desiti. U toj enigmi je i lepota ovog posla. Tekst na kom radim je do poslednje probe toliko ižvrljan, ima puno komentara po marginama, obično mi ni to nije dovoljno pa donosim tekstove na posebnim papirićima… Tako da to deluje na prvi pogled kao haos, ali sve se na kraju lepo artikuliše i svi glumci sa kojima radim to već znaju, očekuju od mene i prilično su relaksirani. Ponekad se desi da muzika koju dobijem otvori neki prostor mnogo više nego reč, a ponekad mi rešenje prostora otvori celu predstavu.
U principu, predstave koje radim su najčešće zasnovane na dramskom tekstu, ali sam vrlo često radila i na nedramskim predlošcima, naročito u Torpedu. U poslednje vreme moje predstave sve više liče na nekakve kolaže. Čak i kad radim po dramskom tekstu, u njega obično uđu razni materijali. Predstava Maja i ja i Maja je dobar primer za to. To je predstava zasnovana na romanu Sretena Ugričića, na dramskom tekstu Milana Markovića, dokumentarnim tekstovima koje smo pronašli na raznim forumima na internetu, na dokumentarnim tekstovima samih izvođača koji su nastajali tokom rada na predstavi kao i na jednom mom ličnom tekstu. Često primenjujem taj sistem rada, čak i kad radim na klasičnim dramama kao što je to bio slučaj u Ljubljani sa predstavom Ukroćena goropad. Isto sam radila u Švedskoj sa predstavom Pet dečaka. Imam potrebu da odmah odem u prostor i da pustim da to što postoji u učesnicima predstave što pre izađe iz njih. Čovek kad počne da radi na nekoj predstavi, koliko god mislio da je nepripremljen, nikada nije prazan, i ponekad su baš ti prvi, instinktivni impulsi, možda značajniji od analitičkog cerebralnog bavljenja nekim materijalom koji vam je na raspolaganju.
Poslednje što ste uradili su dve predstave za decu. Razmišljate li o još nekim projektima?
Krajem marta režiram predstavu u Gradskom pozorištu u Podgorici. Potom u Mestnom gledališču u Ljubljani radim na jednom vrlo zanimljivom tekstu Dominika Smolea – Zlatne cipelice. Taj tekst je bio vrlo kontroverzan u vreme kada je napisan, nije često izvođen i to je ozbiljan zadatak. Na jesen, u oktobru, trebalo bi da radim tekst koji veoma volim, Bolest mladeži, Ferdinanda Brucknera, u Baka teatru u Geteborgu. Brzo posle toga me čeka angažman u Gradskom pozorištu u Orhusu, u Danskoj. Ne volim da govorim o stvarima koje se još nisu dogodile, pa je bolje da stanem, iako imam još mnogo planova…
Sve što ste naveli dogodiće se u inostranstvu. Znači li to da u Srbiji zaista više nema sluha za pozorište?
Ispostavilo se nekako da je moj profesionalni angažman poslednjih godina vezan za druge zemlje. Zbog toga mi je delimično drago, jer mi to otvara neke nove mogućnosti i nova iskustva, ali me istovremeno čini tužnom jer sve više gubim kontakt sa ovom sredinom. Opet, raduje me to što svaki put kad ovde radim, radim sa ljudima sa kojima uživam, pa mi na kraju dana uopšte nije važno da li je reč o velikoj produkciji, ili je u pitanju društveno značajan aktivistički projekat poput Sedam, koji ispada iz tog okvira institucionalnog teatra. Bojim se da bih se osećala poniženo da sam osuđena na to da radim i živim isključivo ovde. Tako se nažalost oseća većina mojih kolega. Ovako uspevam da svoj pozorišni libido zadovoljim na drugim mestima, sa velikim projektima kakvi su kod nas trenutno nemogući, a da ovde radim iz čistog zadovoljstva. Ja sam, u stvari, imala i malo sreće, ali ovde ima mnogo darovitih ljudi koji su zaslužili više da rade, i to sada, jer vreme prolazi. Mislim da je došao stvarno poslednji trenutak da se nešto uradi po tom pitanju ili da neko konačno izađe u javnost i saopšti da ustanove kulture Srbiji više nisu potrebne, i da bude spreman da preuzme javnu i istorijsku odgovornost za takav stav. Sa druge strane, umetnici i radnici u kulturi bi mogli da pokažu malo više političke i građanske svesti, da prestanu da budu politički idioti i indirektni saučesnici masakriranja kulture koje nam se događa pred nosom. Sve između ta dva ekstrema je hipokrizija koja vodi potpunom kolapsu sistema vrednosti i gubitku samopoštovanja, a to je strahovito loše za budućnost društva u kom živimo.
Tekst: Jasmina Lazić
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti