Kada se 2. oktobra 1925. u pozorištu Champs-Elysées na premijeri Crnačke revije (Revue Nègre) na bini pojavila devetnaestogodišnja Josephine Baker, potpuno nepoznata evropskoj publici, decenijske egzotično-erotske čežnje i predrasude Starog kontinenta bile su pronašle svoju ikonu.
Pojavila se na sceni u polutami uz ekstatične zvuke bubnjeva, ušla je četvoronoške, ispruženih i ukočenih udova, poput žirafe. Onda je pala u plesački trans divljeg čarlstona, praveći do tada na bini neviđene grimase, kolutajući očima, tresući zadnjicom, da bi na kraju skočila na kulisu od papmaršea koja je predstavljala palmu. Pri drugom pojavljivanju na sceni te iste večeri bila je skoro sasvim naga. Na ramenima jednog džinovskog crnog igrača, koji ju je bacao po sceni, pravila je figure koje su predstavljale „igru parenja“. Numera se završavala „orgastičkim trzajima“ njenog savršenog tela. Kada je zavesa pala, ova „prefinjena statua od ebonovine“, kako ju je nazvala Janet
Flanner, američka književnica, novinarka i feministkinja, postala je predmet obožavanja celog Pariza, „idol od tamnog čelika i bronze, ironije i zlata“, kako je oduševljeno rečima aplaudirao Jean Cocteau, prisutan u prvim redovima na premijeri. Bila je rođena La Baker, tamnoputa zvezda koja će imati svetsku karijeru bez premca i koja će zabavni žanr muzičke revije podići na nivo scenskog umetničkog dela.
Josephine Baker je i pored svoje mladosti bila sasvim svesna koju vrstu tradicije i izvitoperenih predrasuda ova revija, a posebno njen nastup, opslužuje. Rođena 1906. kao vanbračno dete jedne crnkinje i španskog Jevrejina, Josephine Freda MacDonald je veoma rano upoznala socijalnu i intelektualnu bedu svoje rase. U leto 1917. je jedanaestogodišnja Josephine doživela u svom rodnom Sent Luisu u državi Misuri jedan od najgorih pogroma u istoriji Amerike: razulareni građani bele rase bili su upali u crnačku četvrt u kojoj su uglavnom živele porodice i divljali su cele noći. Koliko je bilo žrtava ne zna se do dana današnjeg. Užasi koje je u detinjstvu doživela, rasna mržnja u kojoj je rasla i težina svakodnevnog preživljavanja obeležile su pogled na svet La Baker, iz čije vizure je agitovala i onda kada je postala neprikosnovena zvezda svetskih metropola. Sa trinaest godina, kada je počela da pleše, već je imala jedan brak iza sebe, iz kojeg je zadržala prezime i jezive uspomene. Početak je bio veoma težak, kao mulatkinja nije odgovarala svojom veštinom ni ukusu bele, a ni crne publike. Često je kasnije u svojim intervjuima pominjala ponižavajuću kategorizaciju svoje boje kože koja je važila u svim društvima, a čija suština je bila sažeta u jednoj brazilskoj poslovici: „Za brak je belkinja, za rad crnkinja, a za krevet mulatkinja.“
Josephine Baker je svoj vrtoglavi uspon započela zahvaljujući hrabrom suočavanju sa rasističkim stavom, koji se svuda podrazumevao. Izbora za mladu, neobrazovanu i gladnu devojčicu iz Misurija nije bilo. Ona je morala da se direktno izloži rasizmu i da započne borbu protiv njega koristeći se njegovim estetskim fundamentima.
Koreni evropskog rasizma moderne doista leže u intelektualnom miljeu američkog politički proklamovanog i oružjem izvojevanog postrobovskog duha vremena. Evropa je bila ubeđena u ispravnost naučnih teorija koje su tvrdile da je mozak crne rase manjeg volumena i da zbog toga pripadnici ove rase nisu sposobni za visoka kulturna dostignuća. Rasističko idejno zdanje evropske antropologije bilo je utemeljeno između ostalog i na jednom, za današnje vreme nepojmljivom seksizmu. Crnoj rasi su pripisivani estetski i seksualni instinkti koji su svakako mnogo jači od njihove kognitivne sposobnosti. Ova rasističko-seksistička zbrka koja je davala ton Evropi na prelazu vekova najbolje se ogledala u ponižavajućim perverznim izložbama cirkuskog tipa. U Parizu je bila poznata Saartjie Baartman, crnkinja koja je pokazivana kao živi objekat pod imenom Venera Hottentotta. Prikazivana je punih pet godina po celoj Evropi, a posle njene smrti delovi njenog tela, pre svega zadnjica i genitalije, konzervirani su u špiritusu i sačuvani, a mogu se i danas videti u Antropološkom muzeju (Musée de l’Homme) u Parizu – toliko o napretku našeg savremenog doba.
Josephine Baker se hrabro i trezveno poslužila rasizmom kako bi uspela u svetu u kome je uspeh jedne kao što je ona bio nemoguć. Izlazila je na scenu potpuno obnaženih grudi, odevena samo u suknjicu od banana načinjenih od papmaršea, nastavljajući takvom svojom pojavom čulno-erotsku tradiciju poimanja crne žene kao animalnog bića koje poseduje privlačnost femme fatale. Bila je poređena sa Jeanne Duval, crnoputom muzom Charlesa Baudelaira, a njena popularnost dostiže nepojmljive razmere 1926, kada postaje mondenski uzor, ikona pariske modne industrije. Žene se oblače kao ona, friziraju à la Baker, kupuju svojoj deci Josephine Baker lutke. La Baker igra glavnu ulogu u dva velika filma: 1930. sa Jeanom Gabinom u filmu Zouzou, a 1935. u filmu Princeza Tam-Tam. U javnosti se pojavljuje isključivo u okviru onoga što publika od nje očekuje: vozi skupa sportska kola čija su sedišta presvučena zmijskom kožom, šeta se Jelisejskim poljima sa svojim leopardom Chiquitom, koji nosi dijamantsku ogrlicu umesto povoca, viđaju je u divljem galopu u Bulonjskoj šumi. Iako je veoma poznata i bogata, ipak je svuda izvan Francuske žrtva rasističkih napada i diskriminacije. Godine 1929. zabranjen joj je ulazak u Minhen zbog „opasnosti po javni moral“, a u štampi je nazivaju „čovekolikim majmunom“. U Sen Moricu, gde je bila na odmoru, zahtevaju u hotelu da koristi ulaz i stepenište za poslugu.
Godine 1936. Josefine Baker je još jednom okušala sreću u Americi prihvativši glavnu ulogu u reviji Zigfildove ludosti, ali se veoma brzo ispostavilo da je njena domovina ne želi: na osnovu njene boje kože bila je tretirana kao niže biće, a kao umetnika je konzervativno-puritanska publika Amerike nije prihvatala. Njujork ju je okvalifikovao kao „crno đubre“, nije mogla da uđe u restorane i hotele. Vrlo brzo je shvatila da ne može da radi u takvom okruženju. Pri povratku je putovala u potpalublju, tamo gde je po američkom sistemu vrednosti bilo mesto tamnoputima. Pariz je bio njena prava domovina, a šlager J'ai deux amours, mon pays et Paris (Imam dve ljubavi: svoju domovinu i Pariz), koji je ona komponovala, i danas se zvižduće ulicama Pariza.
Godine 1937. udaje se za industrijalca Jeana Liona jevrejskog porekla i uzima francusko državljanstvo, te se sa njim neposredno pre ulaska nemačkih trupa u Pariz povlači u dvorac Les Milandes u Dordonji, u još neokupirani deo Francuske pod upravom maršala Pétaina. Josephine Baker se priključuje Pokretu otpora i deluje pre svega kao agent i kurir, prenosi dokumenta i krijumčari poruke koristeći svoju popularnost. Nemci su smatrali umetnost ove tamnopute igračice i pevačice za „nakaznu“, ali su istovremeno kao okupatori inferiorno uživali u svemu što je francuska tradicija nudila. Za njih je La Baker bila čudo „bezvrednog života“. Mnogi su je već bili gledali u Berlinu 1928, gde je mesecima gostovala sa svojim revijama i bila inspiracija „zlatnih dvadesetih“.
Posle rata, ovenčana zaslugama, angažuje se u borbi protiv siromaštva i rasizma. Josephine Baker je imala nepogrešivo čulo za produkovanje i reprodukovanje sebe kao javnog diskursa. Iz današnje perspektive je upravo ovaj talenat bio tajna njenog uspeha. Ona je prepoznavala sve predrasude beloputog društva u svakom istorijskom trenutku i znala je da se koristi njima u cilju njihovog presretanja i borbe protiv njih. Rasizam evropskog društva je La Baker koristila, ponašala se kao „kultivisana divljakuša“ i bila zvezda revija koje su opsluživale upravo takve estetske stavove. Kao žena koristila je seksističke predrasude i jedrila na njima vodeći računa o tome da uvek bude na naslovnim stranicama. Drugačije nije mogla, to je bio jedini način za ovu tamnoputu ženu da preživi – da bude uvek pod reflektorima javnosti. Josephine Baker je sasvim dobro znala da njena pojava sublimira sve ono što je željeno, ali nepristojno. Legitimnost svog uspeha je imala zahvaliti svojoj boji kože. Mulatkinja je smela sve ono što se sanja, ali se ne sme.
Na svom imanju u Dordonji Josephine Baker posle rata započinje svoj novi socijalni poduhvat: ona osniva uzornu porodicu koju naziva „porodicom duginih boja“. Kako nije mogla da ima sopstvenu decu, ona sa blagoslovom pape Piusa XII usvaja dvanaestoro dece različitih rasa i porekla, ratne siročiće iz Evrope, Azije i Amerike. Njena porodica je trebalo da bude znak novog sveta posle jeze Drugog svetskog rata. Pokušala je da osnuje jedan mali, pravedniji svet, jednu novu realnost. Godine 1963. u Vašingtonu La Baker maršira rame uz rame sa Martinom Lutherom Kingom, susreće se sa svim velikim posleratnim državnicima, između ostalih sa Goldom Meïr, Robertom Kennedyjem, maršalom Titom. Nažalost, njen veliki poduhvat da napravi „svet u svetu“ propada zbog finansijskih poteškoća.
Nepomirljiva do kraja, Josephine Baker 1974. ponovo pokušava da se vrati na pozornicu i uspeva u tome. Vešto koristeći različite imidže koje je u toku svoga života stvorila, manipulirajući javnim mnenjem, svojim poznanstvima, jubilejima i istorijskim datumima, La Baker 8. aprila 1975. ponovo staje na pozornicu. Pariz joj oduševljeno kliče. Posle reprize 12. aprila La Baker doživljava moždani udar i umire u bolnici.
Sahranjena je u Monaku, u najužem krugu prijatelja. Pariz ju je ispratio sa svim počastima. Bila je zvezda, ekscentrična ikona mondenskog sveta, ali je bila i veteran Pokreta otpora i kao takvu ju je Pariz i ispratio, sa počasnim salvama. Zvezda zabave, lice dozvoljenog poroka zlatnih dvadesetih sahranjena je sa svim počastima borca za slobodu, ravnopravnost i ljudska prava.
Tekst: Jelena Volić Hellbusch
