Ako se popularnost neke zvezde meri brojem komentara koji se odnose na njenu frizuru, Vanessa Paradis je dostigla vrhunac. I nastavlja da obara sve rekorde. Na internetu je svakog dana po stotinu novih komentara na tu temu, a o tome se priča i u frizerskim salonima.
Štampa i portali objavljuju tekstove sa naslovima u stilu „nova frizura, novi život“, ciljajući na rastanak od oca njene dece Johnnyja Deppa. Dok sam, dan pred intervju, razmišljala o temama o kojima bismo mogle razgovarati, pao mi je na pamet SMS koji je nedavno kružio Francuskom: „Kratka kosa + mišići = pobeda na Victoires da la musique“. Ovo se odnosi na Vanessinu nedavnu pobedu na dodeli francuskih muzičkih Oskara. Na svečanosti se pojavila u dugoj crnoj haljini bez leđa i pokazala svoje telo, graciozno kao u balerine: prava leđa, kao izvajane butine i beskrajno dug vrat.
Ako odelo čini čoveka, onda frizura, sasvim sigurno, čini ženu. U bioskope uskoro dolazi komedija Johna Torturra Fading Gigolo, u kojoj vlasnik knjižare (igra ga Woody Allen) svom prijatelju cvećaru koji ima finansijskih problema (Torturro) predlaže da, pod stare dane, postane profesionalni donžuan. Knjižarev predlog je da on bude makro. Pretpostavljate, sledi niz nepredviđenih i urnebesnih situacija. Vanessa u filmu igra jevrejsku udovicu koja nikada nije izašla na ulicu bez marame na glavi.
Ovo je samo jedno od strogih pravila ove veoma tradicionalne zajednice kojima mora da se povinuje. Osim što u javnosti može da se pojavi samo ako je pokrivena od glave do pete, žena mora da se suzdrži od pevanja i čitanja lascivnih knjiga i, što je najvažnije – mora ostati čedna. U slučaju naše udovice, to znači da čak ni posle dvadeset godina braka sa rabinom i šestoro dece ona nikada nije bila poljubljena. Iz ovoga će proizaći jedna od najlepših scena u filmu: poljubac će prvi put iskusiti sa Torturrom, koji će joj tom prilikom sa glave skinuti maramu i tako prekršiti još jedan tabu. Mora se priznati da čak i uprkos perici, suknji do kolena, najlonkama u boji kože i groznim cipelama, glumica nije nimalo manje senzualna od, na primer, Sharon Stone i Sofije Vergare, koje su takođe klijentkinje ovog komičnog žigola-početnika.
Svi u novinarskom poslu znaju da je dobiti intervju od Vanesse Paradis jednako osvajanju Mont Everesta, i to sa severne strane. Opreznost, da ne kažemo nepoverenje ove glumice prema medijima već je legendarna stvar.
Ona se dobro čuva od pogrešnih interpretacija, psiholoških malverzacija i priča o tome kako je počela. Njena jedanaest godina mlađa sestra Alison tvrdi da Vanessa liči na oca. Kako kaže, po prirodi je ozbiljna i nikada ne kaže nešto tek da bi rekla. „Takva je bila oduvek, čak i sa mnom. To je stvar vaspitanja. I naš otac se nikada nije razbacivao rečima, on više voli da sluša“, kaže Alison. Vanessa ovo potvrđuje: „Na dodeli nagrada Victoires de la musique imala sam utisak da je svaka reč teška tri tone i samu sebe sam uvek čula kao eho.“ S druge strane, biti pred kamerama svaki dan i snimati na engleskom jeziku sa Woodyjem Allenom uopšte joj nije predstavljalo problem.
„Zato i radim ovaj posao. Upuštam se samo u ono što mi predstavlja izazov, kao sportista, inače mi nije interesantno“, kaže uz osmeh i sjaj u svojim krupnim očima, pokazujući istovremeno razmak među zubima, svoj zaštitni znak.
Vanessina sestra Alison kaže da u ranijim godina uopšte nije bilo tako kul biti Vanessina sestra: „Ona je bila drugačija. Možda se drugima to nije sviđalo, posebno u vreme kada je snimila Noce Blanche. Bio je to vrlo konfuzan period. Stalno sam morala da objašnjavam da moja sestra takve stvari ne radi u privatnom životu. A onda su ljudi sa kritikovanja prešli na laskanje.“
Nakon filma Girl on the Bridge i albuma Bliss stvari su se promenile. Bivša „mala Brigitte Bardot“ je zbog svog izgleda i mekog glasa postala, kao i Kate Moss, ogledalo svoje generacije, devojka od 40 godina. Karl Lagerfeld ju je možda najbolje opisao rekavši: „Ono što volim kod nje je činjenica da je uspela da sačuva tinajdžerku u sebi, ali istovremeno, kada je pogledate u oči, možete videti smirenu zrelost.“ Inače, kad smo već pomenuli Kate, njih dve, osim uticaja na svoju generaciju, imaju još puno toga zajedničkog. Na tom spisku su rokenrol, šepurenje, androgino telo, senzualan glas i – bivši verenik.
No, vratimo se filmu. Komedija Johna Torturra je pravi mali dragulj poezije i humora, u stilu Woodyja Allena, gde odnosi između makroa i njegovog „žigola iz komšiluka“ neodoljivo podsećaju na odnos reditelja sa glumcem. Ironija je sveprisutna, kao kada na primer rabin objašnjava okupljenima, među kojima je i Allen, da religija strogo zabranjuje incest. „Vanessina uloga je veoma lepa, ali mislim da je za nju bila nešto više od obične uloge“, napisao je Torturro.
„Osećali smo da je dala sve od sebe. Inače, neke uloge su poput refleksije nas samih, pokazuju ono što živimo u određenom trenutku ili iskustvo koje stičemo s godinama.“ Zaista, teško je zamisliti zajedničke tačke između jevrejske udovice kojoj je sve zabranjeno i Vanesse, kojoj je nemoguće išta odbiti. Možda je jedina spona način na koji se „bacaju“ u život. „Film se bavi našom sposobnošću da savladamo osećaj krivice i dozvolimo sebi malo zadovoljstva i sreće. Neprestano trčimo za poslom, trudimo se da se ostvarimo, da preživimo“, kaže Vanessa.
„Od svih odgovornosti koje sebi namećemo, stresa i razočaranja, stalno nam izmiče taj jedan slobodan trenutak, koji nije ništa drugo do momenat koji ćemo posvetiti sebi, a koji uporno odlažemo. Stalno sa nemirom iščekujemo ono što će se desiti, a ne bavimo se onim što nam se dešava u sadašnjosti. Život brzo prolazi i treba ga iskoristiti. Volim nostalgiju zato što mi prija da se prisećam svih lepih trenutaka. Ne volim da planiram, volim sadašnjost. Ja sam, zapravo, epikurejka u duši.“
„Vanessa je kao feniks“, kaže njen frizer i dobar prijatelj John Nollet, visok momak sa plavim očima i punđom. „Upoznali smo se na snimanju filma Girl on the Bridge i tada sam joj prsnuo lak za kosu u oči. Tako i započinju prijateljstva, zar ne?“ Na pitanje kakva je, odgovara: „Ona je žena u pravom smislu te reči, neverovatna, ženstvena i velikodušna.“ Njene mane? „Recimo da, kada uvrti sebi nešto u glavu, sa tim teško možete da se izborite.“
„Kada sam napunila 40 godina, toliko su me puta pitali kako se osećam da sam se dobro zamislila, ali za mene to, priznajem, nije razlog ni za slavlje ni za očajanje“, kaže Vanessa. Lice joj je netaknuto. „Iskreno, plastična hirurgija me plaši. Ne sudim nikome, ali još nisam videla nešto što bi me ubedilo da to uradim, čini mi se da se uvek primeti.“
I njeno telo je zadržalo formu gipke devojčice. „Forma? E, na tome već radim. Praktikujem vežbe sa štapom i jogu, ali moram da priznam da imam zahvalno telo jer sam se kao devojčica puno bavila baletom. Tako sada sebi mogu da dozvolim i po nekoliko nedelja pauze, kada sam na snimanju, ali se uvek vratim vežbanju. To je za mene više mentalna nego fizička stvar.“
Vanessa je ponosna i veoma fotogenična pred objektivom Karla Lagerfelda, sile koja stoji iza kuće visoke mode Chanel, kojoj je ona bila i ostala verna godinama. „Prema njoj gajim puno ljubavi“, kaže Karl. „Bliska mi je, uliva mi poverenje, a to sve menja!“
Kompliment dostojan divljenja.
Prevela: Manda Javorina, Priredila: Jasmina Lazić
