Žena. Glumica. Majka. Ćerka. Supruga. Različite životne uloge ne daju joj osećaj kalupljenosti, već izbora, i navode je da bude još bolja. Otkako je na svet donela Lunu, bezuslovnu ljubav i vrednosti svojih roditelja Anice Dobre i Miodraga Sovtića, prenosi s posebnom pažnjom, ali se, dosledno sebi, ne ustručava da glasno govori o svim izazovima majčinstva. Od ženskog tela, do promena i lekcija - Mina Sovtić u intervjuu za magazin ELLE osvrće se na važne teme, a specijalno ovim povodom, pozira u bezvremenim komadima Dragane Ognjenović, pred objektivom Monike Pavlović.
MINA I LUNA x Dragana Ognjenović - kako je došlo do ovog osnažujećeg ženskog spoja?
To je Draganina ideja - ne želim da uzimam zasluge, ali ono što ću reći jeste da ni sa kim drugim ovo ne bih odradila, jer ne bih imala poverenja. Ona uvek ima viziju, ideje, i volim sebe da vidim njenim očima. Ono što je zanimljivo jeste da smo se slikale pre dve godine, i što te slike imaju dosta sličnosti, ali imamo jednog člana više, i to sve menja. Neverovatno je koliko toga može da se promeni u kratkom vremenskom periodu, a nekad prođe mnogo da se ništa značajno ne desi.
Jednog dana otvoriš oči i pored tebe je jedan sasvim novi, a ceo svet. Koje su ti bile prve misli – šta zapravo znamo, a šta mislimo da znamo o prvim fazama majčinstva, učenju i prihvatanju neke nove realnosti?
Mislim da sam bila skroz opijena lekovima i da mi je sve bilo super, ali drugi dan je već bio izazov. Ima tu dosta stvari - oporavljaš se od carskog reza, upoznaješ novo biće, menjaju se odnosi prema ljudima, događajima, odjednom nemaš osećaj da bilo šta propuštaš. Ali isto tako nespavanje je teško, gore od umora posle Exita, pa tako mesecima. Zapravo da motivacija nije tako jaka, ne bi bilo izvodljivo. Kroz Lunu žive svi članovi moje porodice i zanimljivo mi je kako je svako od nas unikatna kombinacija gena. Sada imam osećaj da je ona oduvek bila tu.
Menja li nas majčinstvo ili čini da još više, glasnije i jače budemo svoje?
Meni je prvi put postalo jasno koliko su žene i muškarci zapravo nejednaki u odgoju dece. Nekako od nas se očekuje sve što i od muškaraca plus da odgajamo decu, i sve obaveze koje dolaze sa tim. Svakako moramo da budemo glasnije kada tražimo pomoć, i iako nam je, naravno, najvažnije da je beba dobro, moraju i majke da budu dobro. Tačna je ona izreka da je potrebno selo da bi se odgajilo dete, tako da cela porodica ima uticaj na njeno odgajanje, i meni je bilo važno da ih uključim sve. Konstrakta ima onu čuvenu strofu: ''Ja sam koren, ja sam grana... iza mene stoji moja mama, iza moje mame njena mama...''.
''Meni je prvi put postalo jasno koliko su žene i muškarci zapravo nejednaki u odgoju dece. Nekako od nas se očekuje sve što i od muškaraca plus da odgajamo decu, i sve obaveze koje dolaze sa tim. Svakako moramo da budemo glasnije kada tražimo pomoć, i iako nam je, naravno, najvažnije da je beba dobro, moraju i majke da budu dobro.''
Koje lekcije i vrednosti svoje mame želiš da preneseš na svoju ćerku?
Ne samo mame, nego i bake - kako kaže Konstrakta. Ja sam odgajana sa toliko ljubavi - iako je moja mama mnogo radila, uvek sam znala da me najviše voli. Mnogo vremena sam provela sa bakom koja je imala više vremena da podari meni nego svojoj deci. U mojoj porodici je bilo jako važno pričanje priča, maštanje, sloboda. Učili su me da se brinem o biljkama, o životinjama. Kako da napravim domaće jabukovo sirće i keksiće za Božić. Ja bih volela da ona sve to doživi i te običaje nasledi. A volela bih i da je moj tata zainteresuje za sport, to meni fali.
A od čega želiš da je zaštitiš?
Nisam sigurna da možemo zaista da zaštitimo našu decu, nije to uvek ni dobro. Ima toliko priča o roditeljima koju su deci branili neke stvari da bi na kraju deca radila baš to. Mislim da je moja uloga da joj pokažem šta ja mislim da je dobro, dobra muzika, razgovori o ozbiljnim temama, umetnost, životinje, zanimljiva putovanja - tu se uči više nego u školi - i ono što je meni najvažnije - knjige. Moja baka je insistirala da mi čita od moje četvrte godine, i ja sam od malena zbog toga imala bogat unutrašnji svet, ništa ne može da zameni knjigu. Nekako se nadam da ako joj pokažem kvalitetne i zanimljive stvari, onda je trivijalne i destruktivne neće zanimati, ali to zavisi od karaktera - videćemo!
Nažalost, žensko telo se vekovima unazad svojata i čini kategorijom koju svi imaju pravo da komentarišu, vrednuju i unižavaju, naročito na Balkanu. Ova patrijarhalna tekovina naročito dobija na značaju tokom i nakon trudnoće, umnogom utičući na mentalno zdravlje žena. Kakvo je bilo tvoje iskustvo?
Neverovatno je za koliko toga je žensko telo sposobno, a i ženski duh. I koliko je važno da ta snaga ide na prave stvari - moja mama često kaže: ''Džabe krčiš šumu ako je krčiš u pogrešnom smeru''. A i ne bih rekla da su žene nedovoljno cenjene samo na Balkanu, ali kod nas definitivno kao da se sve podrazumeva. Svako ima svoju ulogu u društvu i ne mislim da muškarci nemaju svoje izazove, ali svi treba da radimo zajedno. I skroz je ok da se ne vratimo u iste farmerke posle porođaja, meni to zapravo deluje nemoguće.
Ko je bio tvoj glavni oslonac u trenucima kada si mislila da te niko ne razume?
Kako kad, zavisi od teme. Često me niko ne razume, ali kad sam bolesna, na primer, i dalje me leči moja mama i kuva čajeve. Neke stvari su nezamenljive.
Kroz priču si mi pomenula i da osećaš da se na majčinstvo uspešnih žena gleda kao na ''hendikep''. Na koji način se ti nosiš s tim u glumačkoj karijeri?
Ja sam toliko želela da imam decu, tj. dete, da pre toga nisam razmišljala da li je to hendikep ili ne, iako su mi starije koleginice to govorile, a nažalost su u pravu, S druge strane, ne vidim da glumac koji je postao otac manje radi. Razumem da neke žene doje, dete je malo, ali opet je sve izvodljivo sa dobrom organizacijom. Ne mislim da treba da bude hendikep, ali isto tako se trenutno ne trudim suviše da dokazujem bilo kome šta sve zene mogu, nego uživam sa bebom. Porodica je uvek moj prioritet, ali svakako treba podržati majke poslovno i ne gledati na bebu kao na problem.
Ne kriješ da voliš da maštaš, teraš kontru i živiš neku svoju politiku. Šta radiš onda kada imaš pet minuta za sebe i osetiš potrebu da se osamiš, vratiš sebi?
Ja baš imam potrebu da imam svoje vreme, što ponekad nije izvodljivo, ali volim da slušam muziku glasno, čitam razne stvari - od naučnih radova do fikcije koju najviše volim, pevam (jadne komšije).
Pronalaziš se u večnim komadima Dragane Ognjenović, a da li je klasičan, minimalističan i svedeni stil tvoj odabir i privatno?
To je sada moderno, ali ja sam oduvek bila maksimalista, u smislu da volim nakit, malo rocknroll, itd. Draganinu crnu haljinu od pre 10 godina mogu da nosim i sada, kao i mamin blejzer iz 2000. godine, a da i dalje bude moderan i efektan. Njene stvari su bezvremenske, Dragana jednostavno ima ukusa, voli dobru muziku, gleda kvalitetne filmove, i to se vidi u svemu što radi. Tvrdim da niko ne može da napravi malu crnu haljinu kao ona, a to je nešto najlepše što žena može da nosi.
Koje knjige, destinacije i dešavanja su na tvojoj listi ovih dana?
Tople destinacije - fali mi mora, a mislim i Luni! Inače volim zimsku idilu, na primer Briž za vreme Božica, Alpe i skijanje, ali mislim da će ove zime biti više tropskih destinacija. Što se tiče knjiga, kada dođe jesen, čita mi se mračnije štivo: The Secret History od Donne Tartt ili Frankenstein od Mary Shelley, a glavna dešavanja šetnje po Kališu, brunch u Burdsu, maraton Star Wars filmova, NLO u Ateljeu, Faust u BDP-u i Naš razred u Narodnom pozorištu.
A činiš li nešto sa svojim snom da jednog dana radiš i kao scenaristkinja, režiserka, ili da čak otputuješ u inostranstvo?
Prvo bih želela da nešto uradim sa svojim snom da prespavam noć! Imala sam dosta vremena da konzumiram umetnost, čitam i gledam, i puna sam ideja. A da otputujem u insotranstvo da bih živela tamo, imala sam mogućnosti, ali ne bih želela - Dorćol je moj dom.
I za kraj – ovih dana viralno pitanje na društvenim mrežama - šta bi poručila mlađoj sebi?
Ono što bih preporučila i sebi sada, a i svima jeste manje stresa!