Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

DA LI STE RAZMIŠLJALI DA DATE OTKAZ I NAPUSTITE SVE? Ana Fazekaš o ženama koje se opraštaju od ambicije da sačuvaju sebe

Autor Ana Fazekaš

Hronično smo umorne, svoje prijatelje jedva smeštamo u kalendar na svakih šest meseci, ne sećamo se kada smo poslednji put pogledale film od početka do kraja, a kada sebi priuštimo malo odmora i zabave, to je obavezno popraćeno osećajem griže savesti...

 ČIME SEBI MOŽETE DA UPROPASTITE ŽIVOT NA OSNOVU HOROSKOPSKOG ZNAKA: Ribe ne cene ljubav koju imaju, a Bikovi se stresiraju Izvor: Profimedia

Release ya anger, release ya mind
Release ya job, release the time
Release ya trade, release the stress
Release the love, forget the rest
You won’t break my soul

Žene imaju složen odnos prema ambiciji. Kako su se naše feminističke majke besomučno borile i izborile za mogućnost da grade karijeru, istražuju interese i ostvaruju se u radu koji ih inspiriše (ili barem da zarade svoj novac i tako postignu samostalnost), poslovna ambicija postala je imperativ sledećim generacijama žena zmajeva. Ali nakon godina neprestanog haslanja, žongliranja karijere i privatnog života na ubrzanoj pokretnoj traci svakodnevice, pentranja po korporativnim lestvicama i udaranja o stakleni zid, čini se da je došlo vreme da se ta glorifikacija karijerizma konačno završi.

Hronično smo umorne, svoje prijatelje jedva smeštamo u kalendar na svakih šest meseci, ne sećamo se kada smo poslednji put pogledale film od početka do kraja, a kada sebi priuštimo malo odmora i zabave, to je obavezno popraćeno osećajem griže savesti.

Ali, u postpandemijskoj perspektivi koja nas je naterala da zastanemo i osmotrimo gde se nalazimo, i kako smo ovde došle, sve više žena odlučuje se da iskorači iz karijere i presloži svoje prioritete. U trenutku kada čak i kraljica sama, ultimativna Virgo slay-all-day radoholičarka i perfekcionistkinja Beyoncé propoveda pronalaženje bolje ravnoteže između rada i jednostavnih užitaka, treba li i možemo li da pružamo otpor talasu vladavine stišanih ambicija?

No goals, just vibes
Now, I just fell in love
And I just quit my job
I’m gonna find new drive
Damn, they work me so damn hard
Work by nine, then off past five
And they work my nerves
That’s why I cannot sleep at night

Nije lako odustati od ambicije koja nam je toliko duboko utkana u biće da se čini kako ćemo ostati bez velikog dela sebe ako odjednom otpustimo snove o uspehu sa kojima smo odrasle i srasle. Sistemsko društveno-ekonomsko uslovljavanje dovelo je do toga da granice koje okružuju naš poslovni univerzum postanu samo sve mutnije, a nivo identifikacije sa poslom dostigao je zabrinjavajuće razmere. Jeste da posao uveliko određuje kako nam izgledaju dani, ali naš poslovni identitet trebalo bi da bude samo jedno od naših brojnih lica, jednako vredno uz verziju koja smo u nežnom krilu porodice, u žaru letnje noći sa prijateljicama i onom koja nakon tri diy koktela ima spontane karaoke nasred dnevnog boravka.

Ali, kad karijeristkinja u nama pregazi sve ostale aspekte našeg karaktera, možda to pripišemo odrastanju ili nužnoj žrtvi života, ali teško je otresti se utiska da nedostajemo same sebi.

Oprostiti se od ambicije ne znači potpuno napustiti ideju samoostvarenja kroz rad, niti zameniti karijeru za stalno mesto na berzi ili bogati brak (iako ne zvuči tako loše ako dolazi uz odgovarajuću osobu, neka mi oproste Gloria Steinem i ekipa). Jednostavno, važno je shvatiti i zaista se saživeti sa uvidom da iscrpljujući se na poslovnom aspektu gubimo više nego što zapravo dobijamo, da Linkedin profil nije odraz našeg identiteta i da se srećan život ne meri kapitalističkom vagom uspeha. Ono što nam piše pored imena na poslovnoj kartici, vredi koliko i papir na kom je napisano. To znači da su naši poslovni poduhvati i rad kom smo se posvetile beznačajni, ali ako stavimo stvari u širu perspektivu, velike su šanse da će se pokazati kako smo dopustile stresu da nam proguta sate i dane života iluzornih i društveno nametnutih normi uspeha.

 profimedia-0267653502.jpg Izvor: CF / Thunder Press / Profimedia

Možda će vas zanimati

Pišući za The Cut o tome kako je u pandemiji napustila turboambiciozan način života, Amil Niazi opisuje stanje neprestanog pomicanja sopstvenih granica produktivnosti, poznato mnogim ženama, koje ju je nateralo da sve drugo u svome životu počne da tretira kao sporedno. Opsesivno se bavila karijerom do dubokog pandemijskog remote workinga, pre nego što se našla u teškom stanju depresije izazvane pregorevanjem. Njeno biće nateralo ju je da zastane i kad se jednom našla u situaciji potpuno neprirodnoj za njen uobičajen ritam života, sve je odjednom počelo da izgleda drugačije. Sada kaže da je ne zanimaju ciljevi, ne izluđuje se zadacima, ne utrkuje se sama sa sobom unedogled. „Just vibes“, piše Niazi koja je samo jedna od mnogih žena koje su pandemijsku pauzu iskoristile da temeljno preispitaju svoje životne obrasce i ciljeve.

Autodestruktivna ambicija u savremenom svetu primarno je ženska boljka i statistike kažu da žene mnogo češće doživljavaju generalni burnout nego muškarci, a za obe grupe brojke pogođenih drastično su porasle u poslednjih nekoliko pandemijskih godina.

S obzirom na to da su stvari u poslovnom univerzumu još postavljene tako da žena mora da radi mnogo više da bi postigla iste uspehe kao muške kolege na istim poslovima, uz činjenicu da i veliki deo nevidljivog kućnog, mentalnog i emocionalnog rada pada na njih, taj uvid nikoga ne bi trebalo da iznenadi. Ali vreme je da se rešimo ideje da svoj burnout nosimo kao vrednosni simbol i shvatimo da nam život svakim trenutkom otkucava i - koliko zasad znamo - ovaj je jedini koji imamo. Šta želite da vidite kad vam jednog dana proleti pred očima? Excel tablice i grafikone?

Posao je posao?

If you don’t seek it, you won’t see it
That we all know (can’t break my soul)
If you don’t think it, you won’t be it
That love ain’t yours (can’t break my soul)
Tryna fake it never makes it
That we all know (can’t break my soul)
You can have the stress and not take less
I’ll justify love

U svetu koji nas tera da dovodimo sebe do granica izdrživosti i preko njih, odmor postaje gotovo radikalan čin, pa je tako i parola ovogodišnjeg 8. marta bila „Odmor je otpor“, a Faktivove aktivistkinje pozvale su žene da uoči svog dana sebi priušte odmor i podele ga sa svetom (ili barem sa Instagramom). Ne treba nam feministički blagoslov da bismo sebi dale dozvolu za neku vrstu užitka, ali možda je ipak lakše prepustiti se slobodi kad podsticaj dolazi kao kolektivni gest. A napuštanje dotadašnjih poslovnih obrazaca zaista je postalo masovni pokret kad nas je pandemija uzdrmala - neviđena količina otkaza, restrukturisanja i promena karijera još je aktuelna, bez obzira na pretnju recesije. Ima i nešto u tome da nas posmatranje drugih kako donose bombastične karijerne odluke podstiče da i same preispitamo vlastitu situaciju i lakše se odlučimo na sličan potez. Pre nekoliko meseci Noreen Malone za New York Times napisala je članak The Age of Anti-Ambition u kom je nastojala da sagleda različite uslove koji su doveli do toga da je čak 25 miliona ljudi dalo otkaz, smatrajući da razlog ne može biti „samo burnout“ te da je „COVID bio samo eskalacija, ali plamen je već goreo“.

Okolnosti su brojne i zapetljane do mere da ih je faktički nemoguće razmrsiti, ali Malone spretno povlači vezu između razočaravajućih rezultata milenijalske hustle kulture, uzleta i padova startup manije, #metoo pokreta koji je imao relativno malo značajnijih strukturalnih efekata, identitetske uronjenosti u karijeru i konsekventne frustracije koju su ljudi počeli akutno da osećaju poslednjih godina.

Želja da u svom poslu nađemo ostvarenje i zadovoljstvo dovela nas je do toga da se lomimo pod samonametnutim pritiscima, opravdavajući koliko vremena i energije investiramo u rad pretpostavljenom ljubavlju prema poslu ili uspehom koji će nam doneti sreću u budućnosti.

Kao što znamo, ljubav puca pod takvim pritiscima, a možda joj u celoj priči uopšte nije mesto.

U razgovoru u kom sam se slučajno našla okružena lekarima i kontrolorima leta, jedna IT-jevka usputno je izrekla da ne razume kakve veze sreća može imati sa poslom. „Posao je posao“, rekla je jednostavno, „služi da zaradiš novac, a ne da te čini srećnom.“ Zapanjilo me je koliko me je zapravo zapanjila njena misao i pitala sam se da li sam potpuno luda da uporno pokušavam da pronađem posao koji bi me ispunjavao. Da li sam totalno promašila poentu? Da li je to pitanje profesije? Karaktera? Da li bi bila srećnija osoba da ne očekujem da me posao čini srećnom, nego da ga jednostavno prihvatim kao nužnost?

 3.jpg Izvor: Aleksandar Topić

Ima nešto u tom tautološkom pristupu čega bi se možda vredelo povremeno prisetiti, ali kad su nam uslovi rada takvi da smo prisiljene da posao nosimo kući, uvek radimo više i dodatno, u kom se tačno trenutku događa sreća koja bi trebala da bude nezavisna od posla? Sa druge strane, čak i ako smo blagoslovene osmočasovnim radnim vremenom koje zaista ne traje duže od osam sati, frustracija poslom zagušuje čitav svet. To je trećina naših dana, pa ako već ne poskakujemo od radosti na putu do kancelarije, moramo da se osećamo okej na mestu za koje smo toliko vezane. Mrzeti svoj posao objektivno je poražavajuće, a veliki deo osećaja proizilazi iz uslova u kojim radimo: da li imamo prijatelje na poslu, u kakvom ambijentu provodimo vreme, kako nam izgleda put do radnog mesta, da li možemo da se oslonimo na kolege, kako nadređeni komuniciraju sa nama... Pandemija je srušila paravane koji su prikrivali uslove u kojima smo već navikle da radimo i kada je došao trenutak da se vratimo na staro, ispostavilo se da mnogo ljudi to - ne želi. Barem ne ako se uslovi ne promene znatno nabolje.

Slatki mediokritet

We go ‘round in circles, ‘round in circles
Searchin’ for love (‘round in circles)
We go up and down, lost and found (‘round in circles)
Searchin’ for love (yeah, yeah)
Looking for something that lives inside me
Looking for something that lives inside me

Trend napuštanja poslova sam po sebi nije zasad ni dobar ni loš, a njegove konsekvence tek treba dočekati, ali nesumnjivo je da se određeni fenomenološki pomak događa i da će poslovni sistem na njega morati da reaguje. Nakon što smo se konačno izborile da smemo da budemo ambiciozne i da svoju ambiciju imamo gde da usmerimo, sada je trenutak da sebi dopustimo da ne budemo ambiciozne, što ćemo nekako morati da naučimo šta nam znači i kako se postiže. Biti sve što želimo i možemo biti, ovih dana znači i uživati u lenjim poslepodnevima, manje zahtevnim izazovima, lakim zadacima i totalnim odmorima.

Odrastajući uz majku koja je uvek posvećeno pristupala svom poslu, u deadlineu dolazeći kući posle devet sati uveče i ustajući pre šest, vaspitana sam da ambicioznost doživljavam kao kvalitet koji vredi negovati. Štreberski sam se brinula za ocene, dane delila na standardnu i muzičku školu uz svakodnevne treninge, maštala o power suit budućnosti i elegantnim kancelarijama umesto venčanica i belih ogradica. Fantazije su se u međuvremenu nešto promenile, ali rad mi je bio i ostao neverovatno bitan deo bića i života. Ne mislim da se lečim od svoje ambicije i da napuštam karijerni put koji sam sebi zadala, ali sam na istom tom putu shvatila da ne želim svu energiju da usmerim samno u radne pobede. Jer, kad mi opsesivni fokus na posao preuzme život, užitak koji sam nekad nalazila u radu postaje sve gorči i zadovoljstvo zbog kog sam birala čemu ću se posvetiti počne da se guši u stresu i pritiscima.

Treba mi da odmor zaista bude odmor kako bih poželela da se vratim radu. Treba mi da provedem vreme sa prijateljima i da to nije luksuz ili obaveza tokom koje uvek delom mozga brojim task listu sledećeg dana, zirkajući na sat da mi kasna noć ne uništi produktivno jutro.

Želim sebi da priuštim vikend za sebe koji nije samo pokušaj da brzinski napunim baterije kako bih još malo odgodila burnout koji mi je neprestano za petama. Želim više od života, što možda znači i da želim manje od života. Niazi je sreću pronašla u stremljenju srećnom mediokritetu, ali nakon više decenija toga da me sama reč mediokritet aktivno užasava, nisam nužno sigurna da mogu potpisati njeno prosvetljenje, barem ne još, iako joj iskreno želim sav mediokritet ovoga sveta koji će je učiniti zadovoljnom i ispunjenom. Nešto prirođene ambicije ću zadržati, ali poguraću je malo na stranu i pustiti svoje druge dimenzije da zablistaju. Želim užitak koji mi je nadomak ruku, a ne neki neodređeni koji me možda čeka na završnoj liniji maratona. Život se događa sada, sa svim svojim neurednim lepotama, nespektakularnim zadovoljstvima, malim trijumfima i radosnim promašajima. Sve što nam je potrebno već je tu, samo to moramo znati da vidimo, a sve što tek treba da dođe, doći će u svoje vreme. Ambicija je precenjena, uživajte.

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Moda

Celebrity