MI NISMO NAŠA PROFESIJA: Da li vam je posao preokupirao život kao deo ličnog identiteta, i kako se osloboditi toga?

Otkako smo dečjim maštarijama ispisivale šta želimo da budemo kad odrastemo, profesija za koju se odlučujemo odrastajući, ugrađena je u naš identitet kao njegov važan i neodvojiv deo. U teoriji, podela poslova omogućuje da društvo funkcioniše kao dobro podmazana mašinerija u kojoj smo svi maleni, ali važan zupčanik. A kad završi radno vreme, odradile smo svoj dug društvu i slobodne smo da uživamo u svemu ostalome što nam svet nudi. Ali isključiti se iz poslovnog stanja uma i duha znatno je teže nego samo provući radnu karticu kad tvornički sat otkuca 17 sati: naša se profesija neprestano širi, neretko zauzimajući u ličnom univerzumu više prostora nego išta drugo do čega nam je stalo. Šta se događa kad karijera postane preveliki deo našeg života?

Činjenica je da ljudi ne rade samo kako bi zaradili za život; socijalizovani smo tako da nam prija određena struktura, sistem koji nas prati i nagrađuje, motiviše nas blaga (ili manje blaga) konkurencija i perspektiva linearnog napretka. Rad nam daje osećaj svrhe, uzemljenja i vrlo rano u životu postaje važan deo naše samopercepcije. U apokaliptičnim vremenima u kakvima živimo rad nam može pomoći da zadržimo zdrav razum i fokusiramo se na male savladive zadatke svoje svakodnevice kako nas društveni tektonski pomaci ne bi progutali. A ideja na kraju poslovnog tunela obećanje je sreće koje je u našem svetu neraskidivo vezano uz karijeru.

Pišući o iracionalnoj strani vrednosti koju sistemski pridajemo poslu i profesionalnom uspehu, Jonathan Malesic, autor knjige “The End of Burnout”, opisuje kako upravo time što se primarno potvrđujemo kroz rad i karijeru podržavamo sistem koji nas ne štiti od raspada i sami srljamo u bolno stanje pregaranja. Odrastamo uz pretpostavku da ako vredno radimo, poštujemo autoritet i dokažemo da se na nas može računati, u dogledno ćemo vreme biti nagrađeni životom sigurnosti i zadovoljstva. Neodređeni “dobar život“ kojem stremimo u našoj je mašti paket svega onoga što nam se čini da bismo volele, a dolazi s osećajem one paperjaste, nimalo spektakularne sreće. Problem nastaje kako godine klize, a naša idealizovana budućnost nije nimalo bliže stvarnosti koju živimo i preživljavamo.

ZAČARAN KRUG

Zanimljivo je kako već dugo znamo za burnout, živimo s njim, razumemo celu silu uzroka koji ga stvaraju i perpetuiraju, a opet ne nalazimo način kako da izađemo iz tog začaranog kruga. Možemo to pripisivati relativnoj ravnodušnosti sistema u kojem živimo, te kojem nije u interesu da prestanemo da gorimo (i sagorevamo) za karijeru, ali deo odgovornosti, hteli to da priznamo ili ne, pada na naša izmučena leđa.

Da se razumemo, pritisci su stvarni i strašni, ali negde u tom procesu pranja mozga i sami počinjemo da reprodukujemo obrasce koji nas dovode do ruba iznemoglosti, takmičući se međusobno i sami sa sobom za nagradu koja jednostavno ne postoji. Malo kompetitivnosti je zdravo i vredi stremiti profesionalnom razvoju, ali fetišizacija muka i umora koja je danas normalna odavno je prešla granice razumnog ponašanja.

Stvari postaju posebno perverzne kad osvestimo do koje je mere kapitalistička poslovna struktura svesna psiholoških mehanizama kojima će nas maksimalno iscediti, uz minimalno uloženog truda. Zakonski okviri nominalno nas štite od otvorene eksploatacije, ali latentna obećanja da će sav naš dodatni rad biti nagrađen, kao i suptilne pretnje da će manjak entuzijazma imati negativne posledice, drže nas u takmičenju u kojem ne možemo da pobedimo.

Čak i kad nas okolina zasipa upozorenjima, čak i kad vidimo druge kako pucaju pod pritiskom, nekako uspevamo da razlučimo sami sa sobom da se to ipak ne odnosi na nas; nama se to neće dogoditi, mi ćemo se potruditi da nam se to ne dogodi. U način na koji razmišljamo o svojoj profesiji uvukla se dubiozna ideja da postoji nešto zaista vredno u odricanju na koje smo spremne kada je reč o poslu. Koliko puno radimo, koliko malo spavamo, koliko psihosomatskih poremećaja brojimo - sve su to bedževi kojima potvrđujemo svoju vrednost. Ali kome? Zašto? Čemu?

ZAMKE TOKA

U knjizi koja tematizira delatnosti u kojima je čovek u stanju posve zanemariti svoju okolinu i vlastito biće jer je toliko posvećen određenom zadatku, psiholog Mihaly Csikszentmihalyi dano stanje naziva flow, odnosno tok. Reč je o stanju koje, simbolično, žele da indukuju kreatori igrica kako bi svet fikcije (i pripadajući zadatak) bilo toliko teško napustiti da ignorišemo čak i elementarne fiziološke funkcije. Drugim rečima, flow je adiktivno stanje u kojemu spremno zaboravljamo sve osim onoga što je pred nama; stanje koje nas čini idealnim pčelicama radilicama, ali nas stoji daleko više nego što bismo trebale da budemo spremne da damo.

Da ovaj umobolni odnos prema poslu i radu nije nužno najbolji model za same firme, dokazuje i trend visokorazvijenih zemalja u kojima se sistemski smanjuje broj radnih sati u danu, zabranjuju poslovne komunikacije izvan radnog vremena, a angažman zaposlenih znatno je opušteniji. Istražujući potencijale rada od kuće kao mogućeg načina kultivisanja drugačijeg odnosa prema poslu, Charlie Warzel i Anne Helen Petersen pišu u knjizi “Out of Office” o tome koliko smo kao kultura zaboravili da negujemo različite interese, hobije, radoznalosti i strasti koje smo razvijali kao deca. Odlučujući se za samo jedan svoj interes, posebno ako smo poverovali u zamku bezobrazne parole da radeći ono što volimo nećemo raditi ni dana u svome životu, zapostavili smo cele blokove svoje osobnosti koji bi nas mogli činiti srećnijim osobama, pa i boljim radnicima. Ako ne postoji prostor u kom se možemo doista rekuperirati, krećemo se vrtoglavom brzinom prema pregaranju, frustraciji i hroničnom nezadovoljstvu koje nas u konačnici može navesti da potpuno prestanemo da uživamo u svome životu - ili da napustimo posao koji smo nekad iskreno volele jer nam je preseo preko svake mere. Daleko više nego opsesivno posvećivanje samo svome poslu, dobra ravnoteža između rada i nerada oblikuje bazu funkcionalnih ljudi, a onda i celog društva.

BREAK FREE

Naravno, sve ovo ne vredi univerzalno za sve ljude svugde; neke mudrice imaju zdrav odnos prema poslu i znaju da ga ostave u kancelarijama ili datotekama kad odrade svoju dnevnu dozu, ne prenoseći ga u privatni život za koji znaju da vredi više od poslovnog bonusa. Znamo i neke koji srećno iznalaze načine da kamufliraju veću ili manju lenost, odrađujući apsolutni minimum, delom zahvaljujući kolegama koji će se pretrgnuti da zakrpe sve rupe, ali to dakako nije ideal kojem bi trebalo da težimo. Naposletku, nema ništa loše u tome da zadovoljstvo pronalazimo u svom radu i poslovnim uspesima, da nam je put samoostvarenja upisan u onome što smo odabrale kao karijeru. Ali kada smo toliko uronjeni u rad da smo voljni da druge dimenzije svoga života, odnose s prijateljima i partnerima, hobije i znatiželje, pa i vlastito zdravlje zapostavimo do granice raspada, moramo sebi da postavimo pitanje kako smo se doveli do toga zastrašujućeg stanja.

Tema pregaranja sveprisutna je i postaje sve teže pisati o njoj tako da to iko poželi da je pročita, a opet je nemoguće prestati adresirati problem koji toliko utiče na našu stvarnost. Zato vredi ponavljati lekcije, sve dok ih ne budemo u stanju istinski prigrliti. Naša profesija nije karakterna osobina, a naša se osobnost ne svodi na karijeru koju smo odabrale. Neizbežno je osećati da nas posao na kojem provodimo trećinu svoga dana određuje i odražava ko smo kao osobe, ali preterano poistovećivanje s poslom zatvara nas u jednu našu dimenziju, dok paralelno gubimo mnogo drugih strasti i potencijala. Iako se možda tako ne čini dok smo zarobljene u poslovnom toku, to je golemi gubitak.