Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

ŠTA JE TO SELF PARENTING I KAKO SAMOM SEBI ODRŽATI LEKCIJU? Budite roditelj svom unutrašnjem detetu i preuzmite kontrolu

Priznali sebi ili ne, u svakom od nas čuči jedan nedorasli impulsivni klinac ili klinka koji ne žele da rade te dosadne 'odrasle' stvari. Isprva je lakše pokazati srednji prst svim pravilima i jedriti na talasima slobode, ali šta kada se stvari otmu kontroli?

 profimedia-0203952047.jpg Izvor: Profimedia

Kada sam prvi put otperjala iz roditeljskoga gnezda, bila sam u ranim dvadesetima. Nežne godine. Labilne, preciznije rečeno. Savršene za stvaranje zdravih temelja ili slanje svega dođavola. Uglavnom, potrpala sam svu svoju imovinu u nekoliko kartonskih kutija i entuzijastično zalupila vrata rasporedu zdravog spavanja, dnevnom redu ručanja u nekoliko nutritivno usklađenih sledova i pedantno ispeglanoj posteljini koja miriše na opsesivno kompulsivni poremećaj i proleće u Provansi.

Poput klinke u klimaksu puberteta, pokazala sam srednji prst svim pravilima i zabranama, trijumfalno povukla dim cigarete i počela jedriti nepredvidivim talasima potpune slobode. Jedino što sam u tom trenutku želela jeste da pustim svoje unutrašnje dete da se poput prasca u blatu valja u čaroliji potpune neodgovornosti. Rekla sam au revoir dosadnom životu ispunjenom obavezama, odlukama i očekivanjima, a moj novi život na zelenom zagrebačkom Bukovcu ubrzo se pretvorio u dokumentarac o Edie Sedgwick sa zvučnom kulisom Jefferson Airplanea. Bez bogate bakine ostavštine, naravno, i bez peterosobnog stana na Manhattanu.

U treptaj oka nekad zdravi i bogati ručkovi kakve je s ljubavlju kuhala gospođa majka pretvorili su se u kasne večere na čijem su meniju dnevnih specijaliteta redovito bile napolitanke, Čokolino i gumeni bomboni. Podgrevanje nekoliko dana staroga hleba u mikrotalasnoj bio je vrhunac mojih kulinarskih aktivnosti. Posteljina odavno nije bila ni ispeglana ni mirisna, posuđe je kampiralo u sudoperi strpljivo čekajući neke bolje dane, a zdrave navike osmosatnog spavanja zamenili su raskalašeni trodnevne žurke od utorka do četvrtka i povremeno dremanje na kauču. Naravno, ako na njemu nije ležalo pola mog ormara, pet mojih prijatelja ili neko čupavo pseto nad kojim sam se sažalila i pokupila ga s ulice dan pre.

U treptaj oka nekad zdravi i bogati ručkovi kakve je s ljubavlju kuhala gospođa majka pretvorili su se u kasne večere na čijem su meniju dnevnih specijaliteta redovito bile napolitanke, Čokolino i gumeni bomboni.

Muljam, nije to bilo dremanje, bio je to više zamor materijala. Error 404. Kolaps mehanizma koji je, unatoč želji za posvemašnjom slobodom, ipak čeznuo za tanjurom tople domaće juhe s mrkvom i noklicama, mirisnim plahtama, manjkom ljudi, cipela i pasa po podovima sobe i ponekim rasporedom koji bi u potpuni haos uneo sigurnost i stabilnost. S planom, programom i obavezama. Ciljevima.

DISCIPLINA JE MUST-HAVE

Mom raskalašenom unutrašnjem detetu s dijagnozom ADHD-a i kompleksom Petra Pana u tom je trenutku trebala čvrsta roditeljska ruka, ali i zagrljaj ispunjen podrškom, saosećanjem i nežnošću. Mnogi će ozbiljno konstatovati kako su oni u ranim dvadesetima bili već vrlo odrasli, plaćali svoje račune, odgajali svoju decu i kupovali nekretnine te će mi verovatno prekorno poručiti da ne bulaznim s traženjem roditeljske figure. No upravo je zato moderna psihologija skovala termin self-parenting.

Naime, u svakome od nas čuči jedan nedorasli impulsivni klinac koji ne želi raditi dosadne odrasle stvari. I svaki od tih klinaca treba roditelja. Da, dobro ste pročitali, poenta je u tome da svom unutrašnjem detetu budete roditelj. Dobar roditelj. Ne kolutajte očima. Koliko god na prvu možda zvučalo kao neki new age bullshit, ideja je ustvari poprilično jednostavna i poprilično sjajna. Umesto da o sebi razmišljamo kao o odrasloj osobi koja ne ispunjava očekivanja i životom korača s hroničnim osećajem krivice, zašto o sebi ne bismo mislili kao o nežnoj i toploj roditeljskoj figuri koja vodi brigu o vašem unutrašnjem detetu, usmerava ga i razume?

Priča o self-parentingu zapravo je priča o ljubavi. Tako će osnovno pitanje koje će vam svaki zagovaratelj self-parentinga postaviti biti: 'Kako biste se ponašali prema samome sebi kada biste vi bili neko koga bezuslovno volite?' Pitanje se isprva može činiti bezveznim jer smo svi skloni misliti da se volimo dovoljno.

Priča o self-parentingu zapravo je priča o ljubavi.

No da li biste nekome koga zaista volite dopustili da živi na cigaretama, kafi i gumenim bombonima, partija od utorka do četvrtka i spava tek tu i tamo? Ne baš. Da li biste mu preporučili da kasni s plaćanjem režija, da se zadužuje zbog novih čizama, čami u toksičnim vezama, ne jede redovno, odrađuje prekovremene sate kod manipulativnog šefa i bezrazložno se stresira u prevozu? Nipošto. Ako to ne bismo preporučili prijatelju, zašto to činimo sami sebi? Tako je, zato što se ne volimo dovoljno tačan je odgovor.

Možda će vas zanimati

Da sam u tim nežnim dvadesetima sledila self-parenting principe, moj unutrašnji roditelj trebao bi da bude dovoljno obziran, čvrst i nežan da za mene pronađe savršenu ravnotežu između kritikom nastrojenog perfekcionizma i razuzdanosti bez misli o posledicama. Umesto toga, moj je unutrašnji roditelj, poput majke Kevina McCallistera iz 'Sam u kući', otišao na putovanje u Francusku i ostavio klinca samog na Badnje jutro. I siroče je potpuno podivljalo.

Istina je, ponekad je mnogo lakše davati ljubav drugima nego samome sebi. Na primer, zamislite da vas najbolja prijateljica zamoli da joj pomognete da pospremi stan jer je iza nje stresan radna nedelje, umorna je kao da je rukama kopala kanale, a sutra joj dolaze gosti. Učinićete to bez previše razmišljanja smatrajući to nesebičnim i obzirnim poklonom prijatelju, ali kada je reč o nama samima, spremanje je samo još jedan dosadni zadatak koji 'treba obaviti' i zbog kojeg često požalimo što smo odrasla osoba.

Istina je, ponekad je mnogo lakše davati ljubav drugima nego samome sebi.

Ipak, ako samo promenimo perspektivu, te na sve te dosadne obaveze i zadatke počnemo da gledamo kao na brigu o svom unutrašnjem detetu i činu bezuslovne ljubavi, stvari će postati mnogo lakše. Nažalost, kad postanete odrasla osoba, ne dobijete priručnik za upotrebu. Ustvari, i dalje niko nema pojma što to znači. I definicija je prokleto individualna. No self-parenting nije tu da vas vodi ukrštenim putem kalupa i tuđih očekivanja. Nije tu ni da vas kažnjava, nabija vam osećaj krivice i zabranjuje.

OPET SI NA NETFLIXU?!

Dobar self-parenting je tu da vam da osećaj sigurnosti i stabilnosti, ali i malo dobre stare nežnosti, saosećanja i razumevanja pa se osećate dobro i ispunjavate svoje potencijale, baš onako kako biste želeli osobi koju najviše volite. I mnogi će verovatno upasti u zamku ponavljajući na sebi odgojne principe svojih roditelja ili će pak zaglaviti u potpunoj suprotnosti, iz straha i inata. Kako se to ne bi dogodilo, neki će vam (polu)šaljivo preporučiti self-grandparenting.

Self-grandparenting je, naime, oblik brige o samome sebi koji uključuje jednostavna zadovoljstva, sporo življenje i mindfulness koji se, u vreme naših djedova i baka, zvao 'primećivanje stvari'. Cilj je staloženost koja proizlazi iz filozofije 'živi i pusti da žive', poštovanja prema vremenu i malim stvarima koje život znače te empatije prema svima, čak i samome sebi. Jer, naposletku, u hektičnoj svakodnevici mnogi problemi koji će se naći na našem dnevnom redu daleko su izvan naše kontrole, jeli mi za večeru gumene bombone ili salatu, gledali serije na Netflixu u tri ujutro ili spavali osam zdravih sati. Tu i tamo, kada život postane težak, sasvim je u redu pustiti našeg unutrašnjeg klinca da podivlja i praviti se da žmirimo. I to je ljubav.

Piše: Tina Lončar

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity