KAKO SE OSLOBODITI LJUBAVNIH IGRICA, KALKULACIJA I TAKTIZIRANJA? Prava ljubav je jednostavna, stabilna i uzajamna 

Kad nam zloglasni leptirići zatrepere u stomaku i ružičasta se sumaglica spusti na prenapregnute umove, oduzimajući nam moć racionalnog mišljenja, ulazimo u zonu u kojoj nam radari i kompasi ne funkcionišu kako bi trebali, a struje nas vuku u opasnim smerovima. Čak i u tom sumanutom stanju od kojega nas ne štiti ni inteligencija, ni mudrost dugogodišnjeg iskustva navigacije ljubavnim terenima, tihi glas intuicije svim se silama trudi da nas usmeri dalje od litice prema kojoj srečno skakućemo. Problem je samo u tome što ga često ne čujemo od buke onog istog beskrupuloznog treperenja…

Neprijatna je istina da, suočene s potencijalno nekonzistentnim ponašanjem osoba koje nam se sviđaju, pomešanim signalima i povremenom crvenom zastavicom, počinjemo da ličimo na Russella Crowea u 'Genijalnom umu', tražeći pravilnost u nepovezanim događajima dok kompletno ne izgubimo razum. Međutim, naše neprestano prevrtanje određenog odnosa po glavi ima manje veze s time koliko materijala za prevrtanje imamo i hoćemo li prevrtanjem nešto zaista postići, a znatno više s potrebom da nekako ovladamo situacijom koja se opire našoj kontroli. Čak i kad veza doživi krah, unedogled razmišljamo i razgovaramo o njoj kako bismo je zadržali na respiratoru barem neko vreme nakon što je odnos, a mi zajedno s njim, proglašen brain-dead. Taj opsesivni mentalni looping zapravo ne služi ničemu i kad bi postojali funkcionalni saveti da iz njega izađemo pre nego što protraćimo dragoceno vreme i energiju, osoba koja bi patentirala tu strategiju zaslužila bi Nobelovu nagradu za duševni mir. Nažalost, ta je rotacija po prirodi takva da jednostavno mora samu sebe da iscrpi, a najbolje što možemo da uradimo jeste da oprostimo sebi privremeno pomračenje uma. A nije ni loše podsetiti se da su stvari ponekad jednostavnije nego što se čine.

Annie Lord, kolumnistkinja koja za britansko izdanje časopisa Vogue pokriva teme ljubavi i drugih nečistih sila, nedavno je otvorila dosije koji bismo najradije pospremile na neko oku nevidljivo mesto da skuplja prašinu povrh ormara - šta kada njemu zaista i jednostavno nije toliko stalo? Inače sam veliki fan Occamovog žileta: najjednostavnije rešenje obično je tačno rešenje. To me, naravno, ne sprečava da najpre sve zakomplikujem do neprepoznatljivosti, ali ono što je preostalo od mog zdravog razuma ipak uvek veruje da je najjednostavniji odgovor uglavnom najbliži ispravnom. Greg Behrendt i Liz Tuccillo pre više od decenije proslavili su revolucionarni koncept koji je trebao da stane na kraj nebrojenim satima provedenim u analizama i preispitivanju odnosa koji neprestano zapinje, postulirajući u istoimenoj knjizi 'He's Just Not That Into You'. Na stranu sad iritantna heteronormativnost naslova i implicitna pretpostavka da nas rodne pozicije cementiraju u nezdravoj dinamici ženskog iščekivanja i muške neuhvatljivosti, ali ovaj bestseler je očigledno taknuo u neuralgičnu točku s kojom su mnoge (a potencijalno i mnogi) mogle gorko da se poistovete.

Tough Love

Koncept je jednostavan: opisujući niz situacija koje prilično evidentno signalizuju da čoveku 'baš i nije stalo', autori pokušavaju ponovno povezati moždane vijuge koje su očigledno odlučile da odbiju svaku poslušnost i utuviti svojim čitateljkama u glavu da akcije i reakcije svojih žuđenih partnera jednostavno shvate doslovno. Ako vas ne poziva na dejt, ne javlja se, spava s nekim drugim, pokušava da prekine s vama, velike su šanse da ne deli vaš entuzijazam povezan sa zajedničkom budućnosti. Ukratko, ako je više mentalnog napora potrebno da opravdate nečije ponašanje nego što je Sun Tzuu trebalo da razvije umeće ratovanja, niste u odnosu u kojem biste trebale i htele da budete.

Inspiracija za knjigu zapravo je nastala u spisateljskoj sobi u kojoj se razvijao scenario za 'Seks i grad', gde su autorke pretresale svoje ljubavne dogodovštine. Kada je jedna od njih razlagala situaciju s muškarcem s kojim je tih dana izlazila, ali koji se neodlučno klackao između bih i ne bih, Greg je kao zrnce maskuline mudrosti odlučio ponuditi formulu 'njemu baš i nije stalo'. Prekinuti usred rafala 'verovatno te se boji, nikada nije upoznao nekoga tvog kalibra, daj mu vremena', druge su žene u sceni zgranute, zgrožene i zgromljene. Ali u jednostavnosti ove naizgled okrutne formule bilo je i nešto neodoljivo.

Izgovori, izgovori…

Moj je zadnji osećaj bio s neverovatno lepom, do ludila teškom osobom, s kojom sam od prvog trenutka bila rastrzana između potrebe da pobegnem glavom bez obzira i kompletne paralize. On je horoskopski blizanac, ja sam riba, ja čitam prozu, on preferira poeziju, on voli da vozi, ja svugde idem pešice, on preuređuje svoj prostor i predano kuva svaki dan, ja ručam pizzu i živim u polumraku već pola godine jer nikako da pozovem električara koji bi mi skinuo zaglavljeni luster da promenim sijalicu (evo samo što nisam). On traži puno, ja nemam poverenja, ja tražim nežnost, on bude grub, on nestane, ja se uznemirim, ja se zatvorim, on postane frustriran. Konačno, on kaže da nema smisla i da je vreme da stanemo, ja kažem da ne znam i dodam 'ne još'.

Kad bih mogla da objasnim svoj otpor prema tome da u datom trenutku posve napustim odnos koji me više izbezumljivao nego što mi je priuštio jednostavno lepih trenutaka, možda bih mogla da se izvučem iz ovog limba. Ali koji god samo ekstenzivnoj terapiji dostupni razlozi ležali u dubinama ovog mog emocionalnog klinča, nešto u tom naopakom odnosu očigledno me mazohistički privlači kao plamen noćnog leptira. Čak i kad su crvene zastavice nicale na sve strane, nada da će u pomešanim signalima ipak prevladati happy end nije mi dala da posve odustanem. U sličnom bunilu upitnika zašto se između nje i njene dugogodišnje simpatije nije (još!) razvila romansa koja u njezinoj glavi tako dobro funkcioniše, Annie Lord naišla je na jednu od mudrosti koje slobodno plutaju širinama društvenih mreža, a prelomni je tweet glasio: 'Za dobrobit svog mentalnog zdravlja, shvatite pomešane signale kao ne.'

Zamišljam da je moja imenjakinja osetila sličan oštri udarac kao i ja kad sam iste reči našla u njenoj kolumni, istovremeno osećaj boli i olakšanja, kao kad se nešto neugodno od čega toliko dugo strahujemo konačno dogodi i sada je jednostavno - gotovo. Njemu baš i nije stalo, zaključujemo zajednički i teška srca, a ako mu i jeste stalo, svejedno zaslužujemo nekoga ko će nas bolje tretirati, ko nas neće terati u stanje neprestane nesigurnosti. To je to, sad smo shvatile, danas je prvi dan ostatka naših života i nećemo više da trošimo svoje rezerve da racionaliziramo bipolarno ponašanje frajera koji nas ne zaslužuju… Ili?

Thank you, next

Lakše je reći nego sprovesti u delo, ali ponekad moramo da mantramo neko vreme da nam stvarno postane jasno da je odgovor jednostavniji od pitanja. A recimo i da ste u pravu i da su tačni svi izgovori kojima ste ispisale tragični roman njegovog neverovatno složenog života, čak ni to ne bi promenilo činjenicu da ste u vezi s osobom koja vas više muči nego veseli. Ljubavni odnos trebao bi našim životima biti nadgradnja, nešto što ulepšava svakodnevicu koja je dovoljno naporna, zahtevna i puna kompromisa. Ako osećamo da nas odnos sputava umesto da nas oslobađa, da u njemu tonemo umesto da nas podiže, da nam uzima više nego što daje, razlozi zašto se to događa u suštini su posve nebitni jer je taj osećaj jedini pravi dealbreaker koji nam treba da bismo napustile ljubav koja nam ne služi.

U spomenutoj tough love bibliji promašenih dejtova, Liz Tuccillo piše da ju je implementiranje Gregove jednostavne strategije prepuštanja na neki način dovelo do osećaja više kontrole nad životom upravo zato što konačno nije više bilo potrebe za beskrajnim analizama, kalkulacijama i brojnim taktikama: 'I postoji nešto sjajno u tome što znam da je moj jedini zadatak da budem najzadovoljnija što mogu da budem, da se osećam dobro i samouvereno koliko god je to moguće i da vodim maksimalno ispunjen život.' Tek kad se zaista posvetimo svojoj sreći, bićemo spremne za odnos koji nas je vredan. Odustati od nekoga ko nam se sviđa nije lako, ali ponekad tek kad stvar pustimo, možemo prodisati i uvideti je li povezanost doista toliko snažna da se ponovo vrati ili smo se držale za fantaziju preko koje smo se samo saplitale.

Moja je majka načelno vrlo praktična i razumna osoba zbog čega joj čak i pod stare dane dolazim po savet kad mi se zamagli perspektiva, ali svako toliko ona dočeka neku moju nadugo i naširoko razloženu dilemu neočekivanom kozmičkom intervencijom: 'Ponekad dobro dođe malo fatalizma.' Iako je formula u suštini šuplja, nepobitno je tačno da će se dogoditi upravo ono što se treba dogoditi i da podjednako ne možemo nasilu postići nešto što nam nije u kartama, kao što ne možemo ni sprečiti ono što jeste. Liz je u pravu: naš jedini zadatak jeste da uživamo u sebi i svome životu koliko je god to ljudski moguće, a što bolje naučimo da brinemo o sebi, to ćemo lakše poslušati vlastitu intuiciju kada nam signalizuje šta nam je činiti, prepoznati dealbreakere i otvoriti se odnosima koji će nas obogatiti. Ako smo išta naučile iz slučaja Bennifer, onda je to da nikada nije prekasno da dvoje ljudi nađe svoj put jedno prema drugome ako im je zaista suđeno.

Piše: Ana Fazekaš