MOŽEMO LI DA VOLIMO VIŠE LJUDI ISTOVREMENO? Istražujemo fenomen sve zastupljenijih poligamnih veza

Kad je zmija navela Evu da zagrize jabuku i da je zatim podeli sa Adamom, sve je otišlo dođavola. Svesni svoje golotinje u naletu stida i sramote, svet kakav ga poznajemo danas počeo je da se stvara. Tako kaže Biblija. Ukoliko ova crvena voćka nije po vašem ukusu, slična simbolika može se pronaći i u grčkoj mitologiji kada je Pandora otvorila kutiju, zauvek utičući na otkrovenje ljudskih grehova. I te kako opasna radoznalost obično je glavni akter u ovim pričama koje su služile (i dalje služe) kao upozorenje: „Nemoj to da dovodiš u pitanje, inače“... Ova vrsta ne tako suptilne sugestije najčešće se oslikava u savetima o partnerskim odnosima, pogotovo na našem patrijarhalnom Balkanu gde je poštovanje forme od velike važnosti, a istraživanje i poboljšanje suštine manje bitno. Ne kopkaj previše, možda ti se ne dopadne to što pronađeš.

Pronalaženje osobe sa kojom ćemo po sopstvenom izboru provoditi veliki deo života, ili pak priča o srodnoj duši jeste svetinja. Barem tako tvrdi zapadna kultura. Moralnost koja okružuje ideju o partnerstvu potiče iz evropskih i hrišćanskih vrednosti koje su brak odredile kao stablo društva, a monogamiju kao superiornu sliku ljubavi i odliku o istinskoj posvećenosti. Kant je brak smatrao oličenjem ideala Prosvetljenja, tvrdeći da je reč o egalitarnom spoju dvoje ljudi. Zaista, ako se ugrožava ideja o partnerskoj zajednici dvoje ljudi - slika oko koje nam se vrti toliko toga - šta preostaje? Manje je poznata činjenica da je poligamska porodična zajednica opšte ili zakonski prihvaćena u čak 70 zemalja širom sveta. 

Pretpostavlja se da su poligamisti (najčešće muškarac u braku sa više žena) mizoginisti desničari dok su poliamoristi (mreža ljudi u više međusobnih odnosa) dekadentni levičari. Ipak pomena poligamije i poliamorije ne može da prođe bez neke intenzivne reakcije. Zašto? Ugrožava nas, kao i ideju da je vrhunac uspešnog odnosa onaj koji se vodi među dvoje ljudi. Adam i Eva prilično su se lepo snalazili dok im se nije pridružila Zmija. Međutim, kako kaže svetski poznata psihoteraputekinja Esther Perel: „Diskusrs koji danas okružuje konsenzualnu nemonogamiju sličan je onom koji se vodio oko koncepta nevinosti pre šezdeset godina, ili oko razvoda dvadeset godina pre toga.“ Možda nam je sve ovo i dalje jednostavno suviše „novo“ da bismo bili spremni na prihvatanje. Birali mi da razmotrimo nemonogamne odnose ili ne, valjda je caka u tome da postoji sloboda da biramo i kreiramo sopstvena pravila, sve dok to nije nauštrb onih koji stoje preko puta nas.

Troje je žurka

Upravo slušajući tuđa iskustva otvara se prostor da se poliamorija shvati kao nešto što nije jednako varanju ili izdaji, što je često prva asocijacija na ljubav utroje (četvoro ili petoro). Naime, iste vrednosti važe kako u monogamnim, tako i u poligamnim odnosima - iskrenost, poštovanje, komunikacija. Sve dok se ti, možda i najvažniji principi, održavaju, koga je briga da li je reč o odnosu dvoje ili osmoro ljudi. Veliki znak da je čak i zakon počeo da prihvata poliamorne porodice jeste činjenica da je sudija vrhovnog suda Britanske Kolumbije u martu 2021. godine presudio da troje članova jedne porodice treba da budu registrovani kao roditelji dvogodišnjeg sina koga uspešno podižu zajedno.

Kako je rekao Andy Warhol, jedno je dovoljno, dvoje je gužva, troje je žurka. Iako deluje kao da parovi i potencijalni partneri sve više razmatraju testiranje granica ove vrste pluralnog životnog stila, poliamorija je kulturološki sada zapravo u svom trećem talasu. Tokom prvog talasa utopisti, feministi i anarhisti zagovarali su nemonogamni život kao lek za sve - od borbe protiv opresivnog kapitalizma do muške tiranije nad ženskim telom. Drugi talas, započet tokom 60-ih, poznat je i kao free love pokret i činio je prepoznatljiv deo seksualne revolucije među hipicima. Treći, i aktuelni talas, obeležen je internet revolucijom i destigmatizacijom poliamorije kao takve, izazvan mogućnošću da ljudi iza privatnosti svojih ekrana dele lična iskustva i da se edukuju na ovu temu.

Sto ljudi, sto ćudi, a vrlina vremena u kome živimo jeste da svako ima pravo na svoje ljude i svoje ćudi. Svaka struktura partnerskog odnosa je etička u onoj meri koliko se etički odnose ljudi koji su učesnici u njoj, to je pristup koji ima najmanje veze sa matematičkom jednačinom, a više sa međusobnim poštovanjem i neosuđivanjem. Od svih komplikovanih stvari u ovom svetu, ljubav ne bi trebala da bude jedna od njih.

Tekst: Anja Paspalj