KAKO NAS JE CARRIE BRADSHAW SVE PREVARILA: Zašto nikada nismo trebali da veličamo glavnu junakinju Seks i grada

Krajem prošle godine fanovi su konačno dočekali nastavak "Sex and the City" serije pod nazivom ''And Just Like That''. Impozantan jubilej kao i činjenica da smo i nakon više od dve decenije i dalje zaraženi serijom i njenim junakinjama, otvorilo je mnoga pitanja.

U nastavku vam prenosimo njen članak koji je napisan u prvom licu:

Pre par godina poverila sam se se mojoj direktorki na sajtu elle.com, "Znate, kad sam bila na faksu želela sam da budem Carrie Bradshaw, ali ona je zapravo veliki lažov".

To je jedan od onih trenutaka kada pametna žena komentariše nešto glupo na televiziji, ali ja sam odlučila da napišem esej o tome i dobila podršku svoje redakcije.

Esej o izneverenim feminističkim stavovima omiljene nam junakinje kultne serije, postao je ubrzo viralan, Twitter je eksplodirao, bivši prijatelji su slali SMS poruke, štampani magazini su unajmili eksperte da daju svoje mišljenje na osnovu moje teorije, a bili su tu i mnogobrojni komentari čitalaca. Sa druge strane ja sam bila nervozna pri svakom mogućem susretom sa SJP koja iako nema nikakve veze sa kreiranjem lika, ipak i dan, danas promoviše svoj alter ego.

Od kada je tekst objavljen, pre tačno pret godina, mnogo toga se promenilo, na primer dobili smo čitav pokret sa heštegom #metoo, što tada nije moglo ni da se nazre kao opcija.

Moj život je postao pravi miks svega, bolji sam prijatelj, gori lažov i konačno sam pozvana na Prada reviju. Ipak, uprkos svim promenama koje su se desile u svetu, a koje su zadesile i mene, i dalje stojim iza toga da je naš moderni arhetip ženske nezavisnosti, Carrie Bradshaw, veliki lažov.

Kako to znam? Pa, počnimo ovako.

Tamo neke davne 2003., istinski sam želela da budem Carrie Bradshaw u pravom životu i zaista se trudila to da dosegnem. Verovala sam u njene teorije, hodala sam u neverovatno visokim štiklama, imala sam dugu, plavu, kovrdžavu kosu. I naravno pisala sam svoju seks kolumnu u kojoj sam pisala o problemima sa mušakrcima, prijateljima i Fendiju.

Doduše, kolumna se nalazila u fakultetskim novinama, ne u New York Star-u, Pradu sam kupovala opsesivno na periferiji, u malim radnjama u Bostonu i najbliže što sam primirisala Bungalow-u 8 bilo je na kućnim žurkama koje su trajale do četiri ujutru, a mi divljali uz The Strokes i The Clash. 

Ali sličnosti između nas dve su ipak bile prisutne.

Obe smo bile pisci, obe smo bile čudaci. Obe smo bile slobodni duhovi, koji su verovali u ljubav, ne u pravila. Bile smo ipak na neki način sestre ili se makar samo tako činilo.

Živela sam u ovoj vrsti obmane skoro četiri godine. Fakultet na koji sam išla bio je privilegija koju nisam shvatila olako, ali i dalje sam se osećala kao da štrčim i ne uklapam se u nametnute kalupe. Bila sam suviše umetnički nastrojena za idilične elitne družine, gde sam izazivala problema kako van, tako i na predavanjima.

Nisam mogla da dočekam taj prosvetljujući trenutak kada ću se konačno preseliti u Njujork, provlačiti kroz redove na Fashion Weeku i raditi u velikom magazinu. Kada ću jesti picu u spavaćici i sa dobroj drugarici uz koktel sasuti se istine od kojih sam strahovala kako će reagovati. Izlazila bih sa muzičarima i umetnicima, a možda i novim članom popularnog bejzbol tima.

Očigledno je bilo da je Carrie Bradshaw bila izmišljen lik, ali bila je ujedno simbol svega onoga što žene žele da budu i trude se da raskrče svoje puteve ne bi li pronašle najbolje u životu i ljubavi.

Ipak, trebalo je da shvatim kako smo uprkos istoj boji i frizuri kose, Carrie Bradshaw i ja, zapravo prilično različite. Ili smo bile slične onda kada sam ja bila mnogo godina mlađa od nje (što ne ide u prilog njenoj zrelosti).

Ja nisam spavala sa svakim tipom sa kojim sam izašla, nikada ne bih kupila Vogue i gladovala, a ono malo novca što imam nikada ne bih potrošila na par Manolica (tu je ipak eBay...).

Šta još? Pa niko normalan ne bi mogao da trpi Charlottino twitty ludilo duže od dve sekunde, a što se tiče varanja Aidana sa oženjenim Mr. Bigom, ne - ne bih želela tako nešto da odobrim.

U mojim tinejdžerskim godinama jednostavno sam mislila da je moja izmišljena junakinja više kul, iskusnija i sofisticiranija nego što sam ja bila - i kada je u pitanju hrabro koračanje kroz život, zaista sam verovala da je ona sve, pravi uzor svim mladim devojkama. 

Njena neverstva, olako shvatanje veza, čitavo postojanje Bergera u njenom životu i činjenica da je izigrala divnog muškarca, ne može da vam bude privlačno. To čvrsto tvrdim kao osvešćena i zrela osoba koja i dalje ima plavu, kovrdžavu kosu.

Sa svakim novim repriziranjem serije, shvatim koliko nas je prevarila njena površna slatkoća i suočim se sa bolnom realnošću: živeti poput Carrie Bradshaw nije dobar cilj, to je fikcija, a sama Carrie Bradshaw je nestabilna i nedosledna ličnost čija feministička načela i principi samo lebde u vazduhu, čineći njen lik u najmanju ruku neuverljivim.

Tekst: Faran Krentcil