Kao petogodišnjakinja naučila sam da dostojanstvo sećanja na druga Tita zavisi i od mene. Pre polaganja pionirske zakletve (u pretposlednjoj turi Titovih najmlađih pitomaca) od mene se očekivalo da lojalnost i ljubav prema „ljubičici beloj“ izrazim na jedan sasvim jednostavan način, a to je da nikako, ali nikako, ne zgazim na liniju napuklog asfalta na trotoaru jer: „Ko tu liniju zgazi, taj ne voli druga Tita.“ Nemam pojma ko mi je tu budalaštinu uvrteo u glavu, ali svečano smo je se pridržavali svi u vrtiću. „Antititovske“ linije izazivale bi prave male napade panike, zastoje, pa i masovna saplitanja prilikom zajedničkih šetnji u koloni po dvoje.
Gaženje linije moglo se anulirati vraćanjem tri koraka unazad, u suprotnom povlačilo je podsmevanje, osude i potkazivanja, a te radnje u dečjem dobu mnogo su brutalnije nego kad se odraste. Jedino gore od toga bilo je verovanje da će, ako zgaziš tu liniju (pokojni) drug Tito nekako saznati da ga ne voliš, a onda nema spasa od gneva više sile. Tako sam, dakle, još pre polaska u osnovnu školu naučila da su komunizam i sujeverje i te kako spojivi i da nepridržavanje ritualu donosi bad luck. Samo dve godine kasnije Tito je izašao iz mode, ali nova fora bila je ne gaziti šahtove četvrtastog oblika dok su, sa druge strane, oni okrugli bili preporučljivi jer su talični. Niko nikada nije uspeo da mi objasni ni otkud ta uverenja, a još manje sam sama sebi mogla da navedem valjano opravdanje zašto to radim. Danas, međutim, linije gazim bez emocija, a na šahte obraćam pažnju samo zato što postoji mogućnost da nisu zatvorene. Od crnih mačaka ne bežim jer ih, kao i sve ostale, obožavam, loto tikete ne popunjavam datumima rođendana voljenih osoba, a na levu nogu ustajem iz praktično-formacijskih razloga. Evoluirala sam, reklo bi se, u jednu stabilnu osobu koja ne robuje if-then situacijama i ritualima... E, pa nisam! Snažno verujem u to da komšinica sa trećeg ima sposobnost da mi pokvari dan. Žena jeste fina i ljubazna, ali ima moć super retrogradnog Merkura – kad god ujutru naletim na nju, znam da je taj dan otpisan.
Kako bih izbegla svaku mogućnost da do takvih susreta dođe, posvetila sam se temeljnom proučavanju njenih prepodnevnih navika i zaključila da je najmanja verovatnoća da na nju nabasam oko 9.20. Pretpostavljate onda kad izlazim iz kuće!
Ispovedam se jer imam utisak da se ljudi danas stide da priznaju kako demonstriraju bilo kakav oblik sujevernog ponašanja budući da se sujeverje vezuju za primitivizam, a danas se ubismo da dokažemo da smo emancipovaniji od doktora nauka. Zanimalo me je kako stvari stoje u mom okruženju. Kada sam pitala nekoliko prijatelja da li su sujeverni, dobila sam sledeće odgovore: „Ma, daaaj! Odakle ti to?“, „Naravno da ne, što me to pitaš?“, „Kad si me videla da kuckam o drvo?“
Moje mini istraživanje na terenu pokazalo je da poznajem manje od dva odsto deklarisanih kao sujeverju sklonih. Pa ipak, pouzdano znam da N. nikada ne pritiska broj 6 na daljinskom, nego broj 7, pa ide „jedan korak nazad“, O. ne izlazi iz kuće dok ne namesti krevet (u suprotnom, veruje da prolazi kao ja sa komšinicom), a B. uvek prvo pere kašike pa viljuške (koje prethodno pedantno selektuje).
Moji prijatelji su (kao uostalom i ja) razvili svoja intimna sujeverja i rituale i scenarija šta će biti ako im se ne povinuju.
Psihološkinja Marija Čanković objasnila mi je da sujeverje ima mnogo pojavnih oblika, te da ga ne treba vezivati samo za prepotopska uverenja, nošenje veša naopako, izbegavanje merdevina i crven konac: „Ljudi su skloni da veruju kako je njihovo ponašanje ,zaslužno’ za određeni ishod i da uzroke neuspeha traže u spoljašnjim nepovoljnim okolnostima.“ (Komšinica i ja.) „Otud određena ponašanja čak i kada su potpuno iracionalna (nameštanje kreveta, prim aut) vezujemo za pozitivne ishode“, kaže Marija i dodaje da svoja intimna sujeverja gradimo kada o određenim radnjama, predmetima ili ljudima formiramo magično mišljenje i kada u njih verujemo toliko snažno da prkosimo i dokazima i iskustvima koja ih opovrgavaju.
„U tome nema ničeg lošeg“, kaže dalje Marija. „Naše sujeverje ne mora da pravi problem ni nama ni drugima, naprotiv. Čak može da nas smiri i da nam dâ nekada preko potreban lažan osećaj sigurnosti ili kontrole. U tom slučaju nema potrebe da varamo sebe i sprečavamo se da nešto uradimo ili ne uradimo. Međutim, ako to postane opsesija i ukoliko počne da utiče na naš život, mogli bismo da upadnemo u situaciju da se ne trudimo objektivno da postignemo svoje ciljeve ili čak da pravimo loše izbore ne bismo li zadovoljili opsesiju, ma koliko nam zdrav razum govorio kako grešimo.“
Drugim rečima, ako zbog komšinice nastavim da kasnim na posao, teško da ću bilo koga ubediti da ima posla sa racionalnom i odgovornom osobom, a da ne govorimo o ostalim pravnim posledicama. Shvatila sam (ali to je i dalje jače od mene).
U svakom slučaju, za osvešćene robove sujeverja rešenje postoji. Prvi korak jeste svesna identifikacija ideja i sklonosti (najbolje je zapisati ih na papiru, a onda utvrditi njihov uzrok i baciti se na oslobađanje od istih). Druga varijanta, koja će se posebno svideti onima koji žele da (po)stanu intelektualni agnostici, svodi se na zahtevanje dokaza za svoja uverenja i hrabrog testiranja svojih rituala.
I nemojte da se stidite jer – dešava se i najboljima. Napoléon Bonaparte, strah i trepet 18. veka, zazirao je upravo od – crne mačke.
Tekst: Jasmina Lazić
Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija
