Natrčala sam pre nekih par dana na svemogućem internetu na tekst mlade autorke koja poprilično pismeno, i to na maternjem nam jeziku, objašnjava kako funkcioniše njena „srpska otvorena veza“. Nije da sam bog zna kakav konzervativac pa da me nešto silno šokiraju seksualne navike i preferencije ljudi u mojoj okolini, ali ovaj tekst sam dva-tri puta iščitala, svaki put sa novim talasom emocija: isprva sam bila zabavljena, potom začuđena, a na kraju zabrinuta. Nakon što sam se sama sa sobom dobrano isvađala oko toga da li sam možda ipak „ograničena kao balkon“ i da li uopšte imam prava da prosuđujem o odnosima u koje ljudi svojevoljno stupaju, sela sam da razmislim o tome šta me je u stvari toliko uznemirilo.

Prvo, veza o kojoj je reč podrazumeva heteroseksualni par (nije da je bitno, no faktografije radi) koji je od samog starta pristao na to da budu u emotivnom odnosu u kome svako od njih dvoje ima prava da se upušta u seksualne odnose sa drugim osobama, kada, kako i koliko to nađe za shodno.

Dakle, nisu ušli u vezu pa nakon izvesnog protoka vremena natrčali na problem koji su pokušali da reše pomalo nekonvencionalnim pristupom. Ne, ne, čak i u fazama inicijalnog zaljubljivanja i „leptirića u stomaku“ u kojima je većini ljudi nezamislivo da čak i sunčevi zraci dodiruju njihovu „bolju polovinu“ bili su u aranžmanu „otvorene veze“.

Drugo, njih dvoje već izvesno vreme žive zajedno, imaju mačku (ako me sećanje ne vara), gledaju filmove vikendom, planiraju venčanje i idu na nedeljne ručkove kod njenih/njegovih roditelja na kojima se desi i da svojim poimanjem veze „provociraju njegovu uštogljenu majku“ koju zanima kada će njih dvoje da odustanu od viđanja sa drugim ljudima.

Treće, problemi koje imaju u vezi sa svojim dogovorom, po rečima autorke, proističu iz toga što pod:

a) On se ponekad dugo dopisuje sa svojim seksualnim partnerkama pa to njoj zasmeta jer liči na emotivni odnos (što joj onda on objašnjava činjenicom da je njemu kao muškarcu teže da se uvuče u gaće ženama nego što je njoj da pokupi tipa)

b) Ona je uspela da „kresne dvostruko više muškaraca“ nego on žena, pa je stoga grize savest do te mere da ga je pustila da letuje sa bivšom ribom dok je ona „sa torbom punom kondoma“ otišla sama na more kod svoje mame (koja, ispostaviće se u daljem tekstu, ima mnogo više razumevanja za svetonazore svoje kćeri)

I KID YOU NOT. Ili da citiram vojvođanskog kantautora „Ako su lagali mene, i ja lažem vas.“

E sad, uzevši u obzir da su sve gore navedene stavke istina, a ne plod mašte autorke željne mrvice pažnje, šta onda imamo posredi?

Čak i kada ostavim po strani svoje lične strahove i pokušam da zamislim situaciju u kojoj moj dečko i ja izađemo u grad pa se dogovorimo da u toku večeri „svako je*be šta je doveo“, a da to posledično ne rezultira saniranjem lakših telesnih povreda na nekom dežurnom urgentnom centru - nekoliko stvari i dalje mi je nejasno?

Kako izgleda intima para koji zna da zvuk poruke pristigle na telefon može biti servisna poruka od mobilnog operatera, poziv na rođendan od kuma, a može biti i: „Aj’ se nađemo večeras!“, od Sanje/Dušana/Petre/Miloša/Ive/Jovana/etc.? Kako se tada organizuje veče? Da li ima onoga: „E, ne mogu večeras da gledam filmove, dogovorio sam neki seksić sa onom plavušom iz kafića, aj’ sutra ćemo, vidimo se posle, cmok!“? Da li se podsvesno upoređuju sa onima za koje ni ne znaju kako izgledaju i ponašaju se? Ili, još gore, znaju sve to? Jesu li na nekom meni nepoznatom nivou svesti u kome ih ne zanima šta njihov significant other radi kada nije s njima? Uspevaju li da imaju poverenja da nijedna od tih usputnih kombinacija neće prerasti u nešto više? Ili ih čak ni ta mogućnost ne uznemirava?

A, s druge strane, ako ih ni najmanje ne uznemirava mogućnost da ih partner na kraju zameni nekom od svojih eskapada - čemu onda to? Ako im je sasvim svejedno šta, kako i s kim onaj koga vole i s kim žive, radi kada nije s njima - da li je to uopšte zajednički život ili puko boravljenje u istom prostoru? Ako planiraju zajedničku budućnost - zašto ne mogu da se usaglase oko zajedničkog letovanja? Ukoliko su u miru sami sa sobom, čemu provociranje onih koji su odabrali drugačiji oblik partnerstva? I na kraju, ali možda i najbitnije: ako ste zaista dobrovoljno i svim srcem u odnosu kakav ste rešili da imate - čemu onda griža savesti oko toga ko je udario više recki, nije da se takmičite, vi ste partneri, zar ne?!

Suma sumarum, ako mene neko pita, a pretpostavimo zarad ovog teksta da me, eto, pita, moj nestručni zaključak bio bi sledeći: mnogo ste se vi, deco, zaigrali. I to je sasvim ok. Imaćete vremena da shvatite kako biti intiman sa nekim ne znači samo tuširati se u istoj kadi i jesti za istim stolom. Da sloboda ne podrazumeva samo mogućnost neograničenog sakupljanja seksualnih partnera, nego da je sasvim novo polje slobode ono u kome kažete: „Hej, strah me je da se samo tobom bavim i samo tebi posvetim jer to za sobom povlači ogroman rizik da ćeš me povrediti?“, a da taj kome to kažete ne iskoristi vašu ranjivost, već vam zauzvrat ponudi to isto. Da se strah od samoće ne leči mnoštvom odnosa sa drugima, nego kvalitetnim i iskrenim odnosom sa sobom, a onda i sa onim koga volite.

A možda će se ispostaviti da sam ja u krivu, a da ste vi našli novi odgovor na vekovima staro pitanje šta je u stvari ljubav. Mada ni taj eventualni ishod neće znatno promeniti činjenicu da vas trenutno verovatno najčvršće vezuje upravo to što objašnjavajući začuđenim trećim stranama prirodu svog odnosa dobijate na „posebnosti“ u sopstvenim očima. A ljubav i intimnost udvoje tako su vam doooosadne i prežvakane stvari, zar ne?

Tekst: Vanja Bahilj

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/