Jednom sam išla kod horoskopdžije. Između neverovatnih priča o budućnosti kojima sam se radovala, bilo je tu i upozorenja, raznoraznih tranzita i ciklusa koje planete na nebu prolaze i enormnim silama gravitacije utiču na moje krhko biće. Rekao mi je mnogo toga, ali jednu rečenicu sam neverovatno dobro zapamtila: „Za pet godina od sad, niko od tvojih prijatelja neće biti pored tebe.“ Tad sam se prvi put pokajala što sam želela da znam budućnost.

Pomislila sam kako je budućnost sranje - neizvesna je i još plus nosi odlaske, nedostajanja i ko zna kakve komplikovane patnje. Budućnost nosi komplikacije i sve nerešeno danas,  sutra postaje još zamršenije. Zamislila sam život kao divni žuti mango koji polako buđa dok čeka da ga neko pojede i propada sporo i neumitno, dok se svima ne zgadi i završi u plastičnoj kesi.  Eto, ljudi kad odu kod astrologa, nadaju se da će naći novu ljubav, a ja sam utrnula prvi put pomišljajući na prolaznost svega što je lepo i što mi je blisko. Tako sam počela da se plašim vremena.

Naravno, godine koje su dolazile jesu mi donele gubitke prijatelja. Zapravo svi ljudi koji su činili moj život, otišli su u razne gradove, ali ja nisam ostala sama. Neki su odlazili, ali mnogo njih je i došlo. Neki su stekli nove kuće širom sveta u kojima sad možemo da pijemo kafu i pričamo do kasno u noć. Tako sam i otišla na Karibe prvi put. Kao heroina iz nekog filma, skrhana zimom i propalim poslovima, skupila sam sve što imam i otišla da budem sa svojim prijateljima u jednom malom karipskom lokalu.

Međutim, dok sam bila na Karibima, nisu me oduševila muška ramena, šarena pića ili beli pesak. Oduševile su me babe. Isprva sam i sama bila začuđena što se moja vizija zemaljskog raja u potpunosti razlikuje od onoga što sam slušala. Ja, koja se plašim vremena, odjednom sam poželela da budem baba. Ta želja, iako čudna na prvi pogled, zapravo je potpuno logična - atmosfera sklada, blage klime i vedrih boja neba, mora i peska, podsetila me je koliko je lepo živeti, i to živeti dugo, dugo. Daleko od bučnih ulica, stresnog posla i tamnih kolutova oko očiju, osetila sam se spokojno i sigurno, toliko da sam prihvatila i pobedila neizvesnost i strah od budućnosti.

Na karipskoj plaži koja miriše na kokos i jasmin mogla sam gotovo da vidim koliko je prirodno i opušteno i koliko je - divno - biti srećna žena, srećna baba. Preda mnom su se stvorile suvonjave babice koje obasjava sunce dok one veselo prepričavaju dogodovštine, topli pesak greje njihove kosti, morska voda deluje kao banjski lek, a širina tog pejzaža bila je nepregledna, mirna i ravna. Najednom mi ništa više nije bilo strašno ili bolno u vezi sa starenjem. Tu, na toj plaži, sve životno što dolazi činilo mi se bliskim, prirodnim, normalnim i poželjnim. Osetila sam se kao neka nedozrela Louise Hay koja ponavlja svoju oduševljenost životom i širi zarazni optimizam. U trenutku kad sam prestala da se plašim budućnosti, prestala sam da kočim, da otežem i počela sam da ustajem sa širom otvorenim očima. Šalim se, nisam baš odmah počela da volim jutra, ali sam ih u međuvremenu zavolela. Danas poletno ustajem i pijem prvu kafu na klupi u parku. Samo kučići, babe i ja, s drugaricama.

Kao da imam specijalne moći, danas mogu da zamislim da budem baba. Znate ono kad kažu da se neki cilj mora vizualizovati, pa ljudi zamišljaju tovare blaga. Eto, ja intenzivno zamišljam da budem baba sa bisernom ogrlicom. Zamišljam skroz do detalja kako ću biti divna bakica koja ide na pijacu da se vidi sa drugaricama. Zamišljam kako kuvam gomile jela neobičnih naziva i kako neko piše u svom školskom sastavu da me voli„najviše na svetu“. U tim mislima ljudi se čude mojim tetovažama kad se skinem na plaži, a ja govorim kako je to bilo moderno „u moje vreme“. Pokušavam da obgrlim tu babu u sebi i dopustim joj ponekad da pipne hleb u prodavnici ili sporo stavi naočari jer ne može da pročita etiketu. Ne nerviram se kad sporo ide preko ulice i ne mrzim je kad nije čula za najnoviji bend ili ne ume da koristi teleport. 

Jedna divna baba koju znam, pričala mi je kako je sa devedeset otišla u Njujork da poseti prijateljicu, da joj pomogne kad je izlazila iz bolnice, sveže operisana. Zamislila sam njih dve u svilenim dokolenicama i udobnim bapskim cipelama kako tapkaju stazama junakinja u te-ve seriji, osim što niko neće da snimi seriju o dve babe. A one bi mogle da nas nauče baš puno toga o životu, prosto zato što su babe, a babe su zato što su uspele, opstale, pobedile. Zato, kad me smara neka baba koja priča dugu priču u kratkom vremenu, u pošti, čekaonici ili na kasi, dobro se zamislim. Vreme je relativno kad si baba, vreme se kao u matriksu savija, krivi i preliva i možda babe nisu spore, možda su samo superherojski ovladale tajnom vremena i rade s njim šta im je volja. Možda su obrnule igricu? Ne znam, nisam još baba, ali jedva čekam da saznam. 

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/