Nedavno sam išla na prvi čas joge u životu. Neću ni da pominjem užas suočavanja sa telesnim granicama, svog ne-tako-loše-izgledajućeg tela. Fokusiraću se samo na trenutak svoje nemogućnosti da se opustim. Naime, u idealnom slučaju - došla bih na jogu, rasprostrla peškirić i ostavila sve brige ispred vrata.

U tih sat, sat i po, postojali bismo samo moje telo i ja, a smirujući glas joga instruktorke vodio bi me kroz čudesne telesne položaje koji bi testirali moju gipkost, snagu i izdržljivost, uz puno odmaranja između, i uz mnogo ljubavi, mira i - opuštenosti, napredovala bih iz časa u čas.  U stvarnosti, ja sam kao i u životu, zapinjala, takmičila se, nervirala se i posledično, rojevi misli zujali su mi u glavi. Nisam uspela da se smirim i potpuno se opustim.

Tek na kraju časa, spustila sam teške kofere i meditirajući svom snagom teleportovala sam se na plažu, moje sigurno mesto, gde nema telefona, mejlova, neplaćenih računa, sitnih svađa i nepremostivih razlika. Postoji samo to da sunce sija i da je dovoljno toplo i sigurno. 

Zašto ja, zašto većina žena, prosto i jednostavno ne može da se opusti? Ni na jogi, ni na žurki, ni na plaži? I ne samo ja, za drugarice sam izabrala iste takve žene - žene koje zapinju. Ne samo da završavaju fakultet za fakultetom, one zapinju radeći više poslova, gaje decu i kuvaju ručkove, šminkaju se i cimaju se. One osnivaju svoje firme, gase ih, nalaze izazove, rešavaju probleme, guraju za sebe, za druge, sve nekako na mišiće i na snagu.

U toj olimpijadi života one se osećaju iznureno, čak i kad im neko dodeli medalju. Iza tog trenutka radosti stoje milioni nevidljivih sati rada koji nikad neće biti dovoljno plaćen, vraćen, nagrađen. 

Gora od tog stalnog zapinjanja jeste svest da će svet stati u onom trenutku kad ja stanem, kad udahnem duboki trodelni udah, a onda polako ispustim sav vazduh do kraja.

Dok sam ja fokusirana na disanje iz stomaka, širenje grudi prema univerzumu i ispunjavanje poslednje bronhije kiseonikom u svetu izvan - neko me zove, nekome trebam, postoji više hiljada mesta na kojima nisam i još više događaja u kojima ne učestvujem i to osećanje propuštanja me rastrže. Najgore je kad ne znam šta sam zaboravila, a pouzdano znam da nešto jesam. 

Majke ni ne kriju svoj strah i krivicu koju osećaju kad urade nešto za sebe - nešto glupo i trivijalno poput trodelnog disanja, dok njihova deca možda jecaju za njima. Možda u trenutku dok majka udiše sporo, detetu ispada kašika na pod, ono se isteže za njom, pada i dezorijentisano baulja po podu sa velikom čvorugom na glavi. 

Kapirate? #FOMO iliti strah od propuštanja nije milenijalski izum, izumele su ga sve naše majke, bake i prabake ko zna kad i zašto. Taj grč straha postoji zbog muke, zbog preživljavanja. Verovatno i zbog teške krivice za svaki krivi zub, svaku vašku i groznicu, svaku dečju ili kućevnu bolest i smrt, čiju su težinu nosile u tišini ceo život.

One su jedino brinule o deci i kući (malo li je?), a ni to nisu mogle kako treba. Nisu jer nije bilo električnog šporeta, vrtića, lekara ni para, nije bilo podele kućnog rada ni tople reči, radnog dana ni odmora. Nije bilo ni psihoterapije, ni meditacije, ni joge. Plaže je doduše bilo i biće je uvek, ali nema je izgleda dovoljno za svakoga. 

Volela bih kad bi postojala neka paleo dijeta za mozak. Da neko povede mene i sve moje drugarice u teleport ekskurziju u prošlost, da samo na čas doživimo taj strah, taj iskonski strah od svega u svetu bez mobilnih telefona i još mnogo čega, koji nam se čini dalek, nepodnošljiv i opasan.

Verujem da bi to kratko putovanje, osim straha, probudilo i neku vrhunsku inteligenciju i mudrost u nama. Jer, inteligencija je sposobnost snalaženja u nepoznatim situacijama. A mudrost? Mudrost je način na koji upravljamo svojim snagama, ono kad kočimo i pauziramo taktički, nešto grabimo, a nešto propuštamo balansirajući između želja i realnosti kao na džogiranju. 

Na sledećem času joge plaža nije bila moje jedino sigurno mesto. Odmarala sam mozak svom snagom, svesna koliko sam privilegovana što inače mislim o mejlovima i telefonima, što se ne rvem sa neprijateljem koji je pred vratima, sa glađu ili smrću na Sutjesci. Laknulo mi je i osetila sam duboku zahvalnost za sve one koje su to uradile za mene. Udahnula sam duboko puneći stomak vazduhom, šireći grudi i ispunjavajući pluća životom. Izdahnula sam i pustila sve teške misli da se pretvore u mehuriće sapunice. I tad sam se - samo opustila.

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/