Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Ladies Lunch: Da li iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka i sposobna žena?

Raskrinkavajući kliše da žena stoji iza svakog uspešnog muškarca, na raskošnom ručku sa Bebom Marinković, Ljiljanom Kapor i Jelenom Tomašević, Duška Jovanić i Branislava Kostić utvrdile su koliko je tačno živaca, ljubavi i deterženta ...

 Izvor: foto: Monika Pavlović

U Beogradu se jedna stvar zna - Hyatt je mesto za prave igrače. Za one koji ozbiljno pregovaraju, umeju da uživaju u hrani i spa centru, ali i za redovne posetioce stručnih skupova naravno, poslovno jake muškarce. Koji gotovo sigurno kod kuće imaju svoju +1 osobu. Nekoga ko se odlično nosi s njihovim prezimenom, slavom, dobrim i lošim danima.    

Nije slučajno što smo baš tu, na čuvenom brunchu u restoranu Metropolitan Grill sele Ljiljana Kapor, Beba Marinković, Jelena Tomašević, Duška Jovanić i ja, da porazgovaramo o tome ko tu stoji iza, ispred i pored koga i koliko je biti nečija žena full time job. 

Beba: Davne osamdeset osme trebalo je da se pravi Ciletova izložba u Njujorku. Njujork, čoveče, grozničavo sam razmišljala. Baš smo bili u frci, pogotovo što nikada nismo bili u Americi. A uz sve to Ciletovo uobičajeno ludilo: slika po ceo dan i noć, velika platna, terpentin na sve strane, svi smo bili ofarbani. Iako sam tada radila u Privrednoj komori Srbije na poslovima investicija, paralelno sam počela da razmišljam kako bih mogla da pomognem jer je vreme počelo da curi. Budući da sam se, radeći u državnoj službi, razumela u u organizaciju, to mi nije teško palo. Lako sam se prebacila na drugi kolosek. Iako sam bila zaposlena u najklasičnijem mogućem smislu, nikad nisam bila obična. Samo sam čekala neki impuls da to i dokažem. 

Brana: Želeli ste da pobegnete sa tog dosadnog posla?

Beba: Ma užas! Iako sam bila na dobroj poziciji i imala čak i svoju sekretaricu, bio je to baš suvoparan posao. 

Duška: Tebi je u stvari Ciletovo ludilo bilo prirodna životna sredina?

Beba: Baš tako! Dobila sam pravi impuls da budem kreativna. Uvek sam sve radila srcem. I dan-danas je tako. Bavim se nečim što me ispunjava, a to je - Ciletovo slikarstvo. Mislim da je on genijalan, najbolji slikar na svetu. Pogotovo što prisustvujem tom svetom činu stvaranja. Ali, i sam Cile je vremenom krenuo da se izmiče i govori: „Zovite Bebu“. Počela sam da se javljam na sve telefonske pozive: privatne, poslovne, organizacione, prodajne. Sve se  nekako prirodno prebacilo na mene. Niko nikome nije davao zadatke. Mi i sada imamo zajednički mobilni telefon. 

Duška: Šta si ti po zanimanju u vašoj porodičnoj manufakturi?

Beba: Menadžer koji dobro zna i voli svoj posao i ono sa čim radi. A Cile je umetnik kome je apsolutno bila potrebna žena. Majka mu je najstarija od sedam sestara. On je odrastao u ženskom okruženju, naučio je da poštuje ženu, da je voli i sluša jer je smatra predvodnicom, osobom koja je uvek u pravu. 

Ljiljana: Umetnici su posebna vrsta ljudi, a slikari pogotovo. Ne umeju da se bave prodajom. Ako to rade, onda nisu veliki. Zato imaju agente ili žene. 

Beba: Nikada nisam razmišljala tržišno. To je sve proisteklo iz te ogromne ljubavi prema slikama. Ja sam ih mnogo volela, ali Cile ih je prečesto poklanjao, zbog čega sam bila očajna. Da bih i njega i naš život zaštitila od tog poriva, počela sam da ih prodajem.

Ljiljana: Živite od tih slika, to je prosto normalno. I ja sam to osetila na svojoj koži, a inače gotovo svim slikarima žene su preuzimale ulogu agenta.

Software:Adobe Photoshop CC 2014 (Macintosh) Created: 2017:11:15 13:42:45

Brana: Kada ste udati za umetnika, vi ste obavezan +1,uvek pored njega, ali ako ste u braku sa sportistom, dešava se da ste -1 jer ne možete biti sa njim na terenu? 

Jelena: Ne možete uvek biti par. Veći deo godine ili meseca žena sportiste je sama sa decom. Iako se Dejan trudi da svoje slobodno vreme provede sa nama, zbog prirode posla često ne može da bude tu. Nema veze da li je to trenutak u kome sam trudna ili se porađam, što mi se dva puta desilo. Ipak,  naša pažnja i posvećenost daju im vetar u leđa, da bi oni bili to što jesu. Što se tiče sportskih ugovora, to su uvek dogovori: da li je u redu ta zemlja za život i posao. U tom smislu smo  jedno. I povrede koje su sastavni deo tog života prolazimo zajedno. Onda su sportisti kao deca. Mene svi prijatelji pitaju: „Kako ti je peto dete?“, a ja kažem da on nije moje peto, nego prvo dete jer je najstariji od sve dece koju imam. 

Ljiljana: Muškarci su velika deca. Svi, bez izuzetka.

Jelena: Njima uvek treba mama. Bez obzira što smo im žene, mi smo i mnogo više. Vi ste bili i Momina muza.

Beba: To su ljudi velikih energija i oni idu samo napred.

Ljiljana: I treba im podrška.

Beba:  Mora da se odigra utakmica, da se napiše roman, da se napravi slika. 

Jelena: Da li možete da zamislite kako kod Dejana izgleda jedna izgubljena utakmica? Tri dana neće da izađe iz sobe. 

Beba: Problem svih tih profesija je što su uspesi kratkotrajni i sve se gleda kao da ničega pre toga nije ni bilo. Uvek počinje nova sezona ili kada se završi jedna izložba, koliko god uspešna bila, posle nekog vremena kao da se ništa nije dogodilo. U velikim gradovima još je teže jer su brži, sećanja kraće traju, a nema ni podrške prijatelja. 

Ljiljana: Moma je imao veliku lakoću življenja. Takva sam i ja i tu smo se  našli. On je uvek bio dobro raspoložen i šarmantan. Depresija za njega nije postojala kao pojam. Najbolje fazone pravio je na svoj račun. Kao slikar i  pisac bio je u prednosti, jer su to dijametralno različite umetnosti. Ako bi osetio prazninu posle završetka romana, odmah bi prelazio na slikanje. I moj život je tako izgledao. Menjao se u prema njegovom trenutnom stanju. Kada je pisao, živeli smo asketski. Zbog toga je i govorio da bi bilo bolje da je bio pametan da i nije pisao ništa, osim potpisa na čeku kada proda sliku.

Beba: Cile je u početku od slikanja pravio performanse. Trebalo mu je veliko društvo dok radi. 

Jelena: Dejan je pobednik u duši. On je najtrofejnji igrač u Evropi. Ne priča o tome, iz skromnosti. Postoji mnogo fotografija na kojima se njemu samo vidi čelo. Tvrdi kako to nije važno. Meni jeste! Zbog dece, da ne dođu u situaciju da kažu: „Ovo čelo ovde pripada mome tati.“

Duška: Koliko god oni bili veličanstveni, ipak pred svojim ženama vode normalan, svakodnevni život. Što bi lucidni Draško Ređep napisao u pogovoru knjige Čuvarkuće, Aleksandra Đuričića: „Videle su ih gole!?“

Ljiljana: Kada sam čitala Simone de Beauvoir da opisuje Sartra kako mu visi špageta niz donju usnu, to mi je bilo toliko užasno da mi je zauvek ostalo urezano u sećanju. Tada sam sebi rekla da žena nikada ne treba da priča te banalne stvari o svom čoveku.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity