Zašto volimo da slušamo tužne pesme? Da li je to uvek bilo tako ili se muzička industrija u poslednje vreme promenila? Ili smo se mi možda promenili?

Odgovor su pronašli najperspektivniji (i lirski nastrojeni) naučnici. U studiji “Sentimentalna kvantitativna analiza tekstova u popularnoj muzici” Catlin Napier i Lior Shamir sa Univerziteta Lawrence u Mičigenu odgonetnuli su misteriju koja kopka slušalački svet.

Pomoću veštačkih neuronskih mreža koje razlikuju emocionalnu “boju” reči, analizirali su tekstove najpopularnijih pesama od 1951. do 2016., ukupno 6.150 pesama sa liste Billboard Hot 100, kako bi došli do zanimljivog zaključka – pop muzika svake godine postaje sve mračnija.

Broj reči poput “ludila”, “gađenja”, “straha” i “tuge” u tekstovima povećao se pet puta u poslednjih nekoliko decenija. Dok su reči povezane sa srećom, samopouzdanjem i slobodom, popularne 1950-ih, naglo počele da nestaju, ustupajući mesto prilično depresivnom scenariju.

Zanimljiv je još jedan podatak: analizirajući prvih 100 kompozicija, ne može da se utvrditi kako se ponašanje muzičara promenilo, već su se promenile potrošačke preferencije. Čini se da moderni slušaoci žele da vide čašu napola praznu i svakodnevno doživljavaju svojih  “tri minuta drame” uz pomoć muzike.

Nije sve tako loše kako zvuči. Neka istraživanja pokazuju da nam dnevna doza suza može biti korisna. U 2015. godini, naučnici sa Univerziteta u Kaliforniji otkrili su kako većina osoba klasifikuje muziku povezanu sa tugom i boli kao lepšu. Takođe, tužni tekstovi često pomažu u suočavanju sa sopstvenim negativnim emocijama, podstičići određenu vrstu katarze.

Tužne podstiču nas na introspekciju, odnosno potpuno nas spontano teraju da se prisetimo vrlo ličnih aspekata života i temeljito ih analiziramo.

Naučno istraživanje objavljeno u časopisu Scientific Reports otkrilo je da čak i kad plačemo nad našom playlistom, osećamo … zadovoljstvo! Otkucaji srca se vraćaju u normalu, a disanje postaje dublje, kao tokom upotrebe antidepresiva i sedativa.

Izvor: elle.hr