''Naše bake i dede išle su u rat, a nama je teško samo da sedimo kod kuće'' bio je jedan od popularnijih slogana koji je kružio društvenim mrežama početkom lockdown-a. Iako je trebao da nas osvesti i osnaži naš duh, niko od nas zapravo nije znao kako da se suočimo sa izazovom koji traje i pogađa ceo svet. 

Nakon više od godinu dana drastično smanjenog društvenog života, drugačije životne svakodnevnice, i izgubljenih preko miliona života, posledica koja je ostala jesu blaže ili veće mentalne traume. Ovu traumu stručnjaci nazivaju postpandemijskim stresnim poremećajem, još uvek nije priznato kao stanje mentalnog zdravlja, ali lekari čvrsto veruju da bi trebalo da bude.

''Tokom protekle godine, svi smo bili izloženi različitim stepenima traume, ali kako to biva, ovaj poremećaj će eskalirati tek kada se pandemija završi. I tek tada ćemo jasno znati kolike su zapravo posledice'' rekao je psihoterapeut.

Šta su znakovi post-pandemijskog stresnog poremećaja?

Prema psihoterapeutu O’Kane-u simptomi PPSD-a (kako su nazvali ovaj poremećaj) su slični PTSP-u (post-traumatskog stresnog poremećaja) i mogu se razlikovati od osobe do osobe. To može uključivati povećanu anksioznost, slabu motivaciju, osećaj beznadežnosti ili nemoći, poremećen san, promene apetita, osećaj utrnulosti, sve učestaliji osećaj ljutnje i besa, negativno razmišljanje, socijalno povlačenje, nezainteresovanost i nedostatak motivacije za bilo kakve aktivnosti. A da ne pominjemo neizvesnost i strah od budućnosti, te napade panika usled osećanja da se nalazimo u bezizlaznoj situaciji. 

Trenutno svedočimo i tome da ovo stanje nastvlja čak i sa ublažavanjem mera i povratkom stare normalnosti. Sve mogućnosti su pred nama - izlasci, kancelarija, prijatelji, zagrljaji, putovanja. Ipak, s vremena na vreme nestane sav entuzijazam i dosadašnje očekivanja, a mi odustajemo od svih planova. Ostanak kod kuće čini se najbezbolnijim. O da, sve to prati postpandemijski stresni poremećaj. 

Kako se nositi sa ovom traumom?

Efekti bilo koje traume mogu biti iscrpljujući, ali postoje načini da se sa njima izađe na kraj. U poslednje vreme primetno je povećanje broja ljudi koji se javljaju za pomoć. To je prvi korak u rešavanju problema - konsultacija sa psihologom. Trenutno smo svi u istim okolnostima i solidarnost i empatija takođe mogu da pomognu. Zato pored posete psihologu, razgovarajte sa svojim ljudima - iz svačijeg iskustva možete izvući nešto što će vama biti od koristi. 

Bez obzira da li patite od PPSD-a ili ne, svakako je neophodno da radite na svom mentalnom zdravlju. Na taj način možete obraditi sva osećanja i misli sa kojima ste se suočili u prethodnih godinu dana. Terapije su korisne i ako nemate ’poremećaj’ jer je to bezbedan prostor gde vas niko neće osuđivati, mesto gde možete razgovarati o svim brigama, činile vam se one malim ili velikim (a često smo vrlo subjektivni nad sobom i u sopstvenoj zarobljenosti ne vidimo širu perspektivu).

Zapamtite da nema ničeg nenormalnog u doživljavanju psihičkih poteškoća nakon prolaska kroz traumatičnih događaj. Pomoć je uvek tu, kao i izbor, kao i izlaz. Potražite smernice stručnjaka, razgovarajte otvoreno i nakon određenog vremena osetićete se znatno rasterećenije i bezbrižnije. 

Želimo vam srećan proces (samo)izlečenja!