Da li se body positivity pokret pretvorio u promociju lažnih stavova, razmatramo prilikom prve posete nudističkoj plaži

Zatvori oči i zamisli stene, sunce i slobodu. Zamisli mesto na Zemlji gde te niko ne osuđuje, mesto gde su strije, celulit ili bore prihvaćeni, pripadaju tu gde jesu i imaju svoju svrhu. Ovaj put svrha im je da se zajedno sa tobom stapaju sa hladnim mediteranskim morem dok ih talasi grle. Raj, zar ne? Takvo mesto zapravo postoji. Nalazi se u Crnoj Gori, u Ulcinju, i zove se Ženska plaža, ali retko ko u mojoj okolini upoznat je sa postojanjem ovog malog raja na zemlji.

Jesam li spremna da se pred neznancima ogolim u svakom smislu te reči?

Dok sam razmišljala o svemu tome ispred nas se ukazalo more, talasi koji udaraju o stene, nage žene koje se smeju, sunčaju i druže i koje nam uz osmeh žele dobrodošlicu. Nisu bile potrebne nikakve reči, bilo je dovoljno samo saznanje da smo prvi put na mestu gde smo sakrivene od svih nepoželjnih pogleda i ružnih izjava i da takvo mesto zapravo postoji.

Smestile smo se na litici i tu ostavile svoje stvari. Na plaži su bile žene od 15 do 75 godina, a svaka je na svom telu imala nešto što bi moglo da se nazove manom, a što je nama delovalo lepo. Priroda je svako telo izvajala na jedinstven način, a tužno je što ga se najčešće sramimo.

S tim razmišljanjem uputila sam se ka moru pitajući se jesu li sve te priče o lekovitosti istinite. Što sam bila bliže vodi i većem broju žena, osećaj sramote se povećavao. Šta ako primete sve ono što i sama vidim na sebi, sve mane, višak kilograma, strije, da li mi je negde ostala neka neobrijana dlaka, šta ako počnu da osuđuju, pokazuju, domunđavaju se... ali nije se desilo ništa od toga. Jedina neprijatnost bila je miris sumpora koji me je vratio u osnovnu školu na čas hemije i odgovaranje za dvojku. Ali, čak i na taj miris se naviknete, gotovo podjednako kao i na nepoželjne poglede muškaraca po gradu.

Kamenje pod nogama i dodir prirode po nagom telu. Taj osećaj uporedila bih samo sa trenutkom kada plutate u hladnom moru dok tišinu narušava jedino vaše disanje.Osećaj života.

Prepuštam se i osećam kako me talasi maze. Zahvalna sam na mogućnosti što živim ovakav trenutak. Posle celodnevnog banjanja i razgovora sa brojnim ženama koje su na ovu plažu došle iz različitih razloga, vreme je da se uputimo nazad u smeštaj.

Od tih žena dobile smo odgovore na svakakva pitanja, ali jedno je ostalo bez odgovora - zašto smo toliko samokritične kada je reč o našem telu. Konstantno poređenje sa drugim ljudima i stvaranje pogrešne slike o svom telu jeste nešto sa čim svi moramo da se borimo svakodnevno. Isto tako, osećati se dobro u svom telu je nešto na čemu mora da se radi svakodnevno. Takođe je u redu i ne voleti svoje telo jer voleti ga takvog kakvo jeste svakog sata i svakog dana nije realno. Problem sa body positivity stavom je taj što se on nameće i većini žena postaje samo još jedna stavka koja će se naći na listi svakodnevnih obaveza: operi zube, očešljaj se, pokušaj da voliš svoje butine danas. Ljubav prema sopstvenom telu uporedila bih sa međuljudskim odnosima - nekada ćete imati dobre dane, nekada loše, ali ukoliko bismo svoje telo svakog dana zagrlili, ta ljubav doći će spontano.

Autorka knjige Goddesses in EverywomanShinoda Bolen u jednom navratu je rekla: „There is a potential heroine in every woman.“ Svaki dan je dan za rad na sebi i korak ka boljem upoznavanju sa svojim telom. Tvoje telo nikada te neće izdati. Prepusti mu se.