Sami ste kod kuće, ali vam u pozadini ide serija na TV-u, dok usput pospremate, a nakon toga dopisujete se sa ljudima. Može se desiti da prođu i sati kako ste na telefonu, a da ne znate ni sami zašto. Vreme provedeno na ovaj način, vremenom drastično smanjuje vaš kapacitet da budete sposobni za vreme samo sa sobom.
Postoji određena stigma u vezi sa samoćom jer je mešamo sa osećanjem usamljenosti koji nam stvara odbojnost ka njoj i rezultuje sve češćim strahom od nje. Taj strah ne predstavlja nam problem samo u odnosu sa sobom, već i u odnosima sa drugima. Sve češće se dešava da se na psihoterapiju jave klijenti koji su baš u tom trenutku izašli iz još jednog u nizu razočaravajućih partnerskihodnosa. Zbog straha od samoće nekada idemo iz odnosa u odnos, bežeći od toga da okusimo osećaj samoće. Često je to razlog prijateljskih odnosa koji su površni, partnerskih koji su disfunkcionalni jer nam je prioritet samo bivanje u vezi, ali ne i kvalitet tog odnosa. To već predstavlja prvi kamen spoticanja, gde se poriv da izbegnemo samoću ukršta sa novim strahom od još jednog neuspešnog partnerskog odnosa.
Svi mi u odnose donosimo svoj unutrašnji svet, a da bismo ga podelili sa nekim, prvo moramo sami da se upoznamo sa njim.
Osećati se dobro sa svojom samoćom nekada nije samo nalaženje hobija, interesovanja i aktivnosti, već i razvijanje kapaciteta za samoću koje zapravo podrazumeva i razvijanje tolerancije za svoje unutrašnje iskustvo. Za svoje emocije, misli i telesne senzacije. Za sve ono što nas čini osobom koja jesmo. Da bismo pristupili i uronili u dubinu svog iskustva, potrebno nam je strpljenje, saosećanje i trud. Na psihoterapijskim seansama, klijente često vraćam na to da provere kako su „ovde i sada“. To je neki princip koji nam je potreban i kada istražujemo kako nam je kad smo sa sobom. Tišina je podjednako važna kao pričanje svoje priče. Tokom tišine jasnije možemo da osluškujemo i pažljivo primetimo i opišemo šta se dešava u našem telu. Kroz takve trenutke bolje upoznajemo sebe i razvijamo bliskostsasobom. Time smanjujemo strah od sopstvenog iskustva - od bolnih emocija ili sećanja iz prošlosti kojima se vraćamo.
Ovaj proces se ne dešava preko noći, niti kroz jedan psihoterapijski susret. Dajte sebi vremena da „vežbate“ kako da budete sa sobom. Može se desiti da imamo želju da budemo sami, ali se plašimo da ćemo se osećati usamljeno, da će nas preplaviti misli i da nećemo znati kako da iz toga izađemo. Može se desiti da planiramo neki dan za sebe i jedva to čekamo, ali kako taj dan dođe, uhvati nas „neizdrž“ trenutka i osećaj da ne znamo šta ćemo sa sobom i da nam ništa u datom trenutku ne prija. Nekoliko sati u ovom slučaju može da deluje kao čitava večnost, tako da bo trebalo da počnete sa 15 minuta tokom kojih ćete zapisati svoje misli. Jedino kroz razumevanje tog neprijatnog osećaja u vezi sa samoćom možemo početi da ga kontrolišemo i da nađemo načine da se nosimo sa svojim porivima za izbegavanjem i bežanjem u različite oblike distrakcija.
Nekada kroz osećaj dosade - neprijatnost postaje dominantna. Tokom svog zapisivanja možete da pokušate da primetite šta je neprijatno u tom osećaju neprijatnosti. Nijedno osećanje, bilo ono prijatno ili neprijatno, kada se pojavi, ne može odmah da nestane. Osećanja imaju svoj tok, poput talasa, čak iako nekada deluju kao da su se pojavila odjednom ili kao da nikada neće prestati. Iako ta neprijatnost neće odmah u potpunosti nestati, ne mora da znači ni da će da eskalira, da nas preplavi, poraste u panični napad, iako je to često ono što nas brine. Nekada nismo tačno ni svesni šta nas brine, ali možda je prvi korak da za tih 15 minuta to istražimo. Umesto potrage za lakim i brzim načinima da izbegnemo bol, na ovaj način istražujemo šta je to što nas tera da ga izbegnemo ono što osećamo.
Nakon 15 minuta istraživanja i zapisivanja, možete da proverite intenzitet svoje neprijatnosti i odlučite da li ćete produžiti vreme sa sobom na još 15 minuta ili raditi nešto drugo. Na ovaj način učimo na tolerišemo uznemirenost i odupiremo se porivu za izbegavanjem. Kada ovo naučimo, vreme za sebe ne mora biti samo tolerisanje neprijatnosti.
Svako od nas ima drugačije potrebe, pa tako nećemo uvek naići na razumevanje od drugih kada im kažemo da hoćemo malo da budemo sami. Vreme za sebe neće nam doći spontano. Usled mnogih porodičnih i poslovnih obaveza, možemo osvestiti da ne pamtimo kada smo bili sami. Imamo pravo da isplaniramo i tražimo tih svojih 15 minuta.
Naučeni smo da mislimo da ako imamo želju da se osamimo, nešto nije u redu sa nama. Povremeno povlačenje iz odnosa normalan je deo toka te dinamike. Ukoliko se malo povučemo, ne znači da smo asocijalni. Važnost povezanosti sa drugim ljudima ovde ne dovodimo u pitanje, to je nešto bez čega ne možemo i kada smo sami. Upravo je vreme sa sobom jedan od načina da obnovimo i dobijemo energiju za aktivno učestvovanje u odnosima.
Samoća nam može doneti fokus, jasniji uvid u različite aspekte sebe i pomoći da sigurnije donesemo neke odluke. Može nam doneti i osećaj mira kroz distanciranje od društvenog pritiska i osuda koje su tu na dnevnom nivou. Ona nam daje samopouzdanje i osećaj da ne zavisimo od drugih, pa samim tim možemo svesnije da biramo sa kime ćemo graditi kvalitetne odnose.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti