Duda Glid, glumica
Zdravo, draga moja curo!
Zadovoljstvo mi je da sa ove vremenske distance mogu da ti kažem nekoliko stvari, a nadam se da nije prekasno za to. Pre svega to da vreme radi za nas i da je život veoma lep i uzbudljiv. Počeću od slobode... Slobodan čovek nije onaj koji čini šta želi, već onaj koji je slobodan da ne učini šta neće. U tom smislu, ponosna sam na tebe jer je to bilo nešto što je kao krajnja odluka tako snažno živelo u tebi. Ono što je svakako moglo biti drugačije, ne ulazi u ovo pismo jer ne staje na papir... ali možda bi bilo korisnije da si svoju inteligenciju, nedovoljnu svest o lepoti i unutarnjoj i spoljnoj u kombinaciji sa duhovitošću spojila i na mnogo nivoa olakšala... Taj ozbiljni pristup umetnosti i stilu života pokazao se kao ne baš mnogo koristan, čak i sklon nekompromisnosti na svoju štetu…Tako da mi nisi mnogo pomogla da pripremim teren za četrdesete. Našla sam se u situaciji kada sam odluke morala da donosim hrabro i brzo i da pokušam da raskrstim sa tvojom preteranom emotivnom zavisnošću... Niko nije dužan da nas voli, ukoliko nije lud za nama, ako to ne naučimo sami. Ono što je bilo vrlo značajno jeste saznanje da su tvoja radoznalost, intuicija, ljubav prema učenju onog što te zanima tada bile u usijanju. I to saznanje nije me napustilo ni do dana današnjeg. Jedino što ti veoma zameram jeste odsustvo ambicije jer te je u tim devedesetim godinama bilo suviše stid od eksponiranja u medijima, što je apsurdno, budući da si izabrala profesiju koja to podrazumeva. To je napravilo dobru bazu za termin „antizvezda“ čije plodove sa mnogo većim iskustvom i izražajnijom ambicijom i upotrebom svih atributa koje si ti imala tek danas ubiram. Pored toga što ima mnogo načina da očuvam dobar izgled, u tom smislu nisam pala ni na kakva obećanja, pa ni na ona o prezdravom i predugom životu… A u redu mi je to što si bila tako prirodno ženstvena... Uprkos tome što si imala veće nade da zemlja u kojoj živiš bude perspektivnija i modernija, bila si permanentno razočarana. Žao mi je što ti nisam pomogla, ali nisam znala kako to da uradim. Ipak, nisi se nadala tako bogatom i sadržajnom životu, dečacima koje ćeš roditi, tada nisi ni sanjala da ćeš to izvesti.
Hvala ti na jednom doslednom, dostojanstvenom radu koji je bio deo slučajnosti, okolnosti i sreće, pomogla si mi da imam nešto što se danas zove karijera. Mnogo više pomoći ćeš mi tako da se pripremim za pedesete, što uopšte nije loše jer mladi imaju neku snagu koja je mnogo uzbudljivija od briga i osude. Snažno te grlim i hvala ti što sam te tako nedovršenu poznavala, a u međuvremenu tako nesavršenu prihvatila i zavolela.
Tvoja Duda, Dukica, Dudana, Dudička i na kraju Dušanka!
Peđa Nerić, dizajner
E, Predraže, stari druže, znamo se ceo tvoj život... Možda me ne prepoznaješ, ali to sam ja, Peđa Nerić, onaj što se toliko trudiš da postaneš. Ime koje nešto znači na srpskoj modnoj sceni. Toliko se trudiš, još od tvoje prve revije kad si imao samo trinaest godina, da ništa dalje od toga ne vidiš. Želim da verujem kako se nisam baš mnogo izmenio u odnosu na tebe i tvojih trideset i nešto... Kada bih samo mogao da se vratim u tvoje godine, da ti barem pomognem da ne praviš iste greške. Pitaš me koje su to greške? Bilo ih je mnogo. Iako ti to još nisi shvatio, najveću sam napravio još kada sam bio više nego dvostruko mlađi od tebe i kad sam, fasciniran prvim uspesima u svetu mode, svoje dečačke snove da postanem pilot zamenio onim vezanim za kreiranje odeće. Nije trebalo da odustajem od aviona i pilotiranja. Sada nam je obojici kasno za to.
Moje tridesete prošle su u najgorem periodu za ovu našu zemlju. Inflacija, ratovi, sveopšta kriza... Tada sam mislio kako je to razlog što se te greške prave, ali sada ti kažem da nije tako. Danas znam kako sam mogao drugačije, uprkos svemu, i da sam jedini krivac za sve te greške bio ja sam.
Kao prvo, ne gubi vreme na nebitne stvari i ljude ubeđujući ih u nešto što oni, zaslepljeni egocentričnom opsesijom da brže zarade, nikada neće shvatiti. Uzalud se trudiš, nikada neće razumeti ni tebe, ni tvoju potrebu za slobodom u radu. Počni da radiš za sebe jer ćeš samo tako pokazati ono što zaista možeš. Još se nisi oženio? Šta čekaš? Kad misliš da stvaraš porodicu? Ne misliš valjda ceo život da šetaš hrtove? Već kasniš, moj prijatelju... Nemoj da dozvoliš da ti sve bude važnije od toga, kao što sam ja mislio, pa sam sa stvaranjem porodice zakasnio bar petnaestak godina. Kad bi znao koju radost u životu donose deca, odmah bi prionuo na posao i tako bi imao vremena za više mališana, a ne kao ja, samo jednog. Moja porodica je nešto najlepše što mi se dogodilo u životu, dala mi je pravi smisao iako ti to sada i ne pokušavaš da shvatiš. Ne čekaj neka bolja vremena jer ćeš se za tren oka naći u mojim godinama, ali sa gorčinom u grlu da si možda mogao i bolje. Sad ti je pravo vreme. Znam koliko te rad čini srećnim. Zato idi odavde jer će samo tako biti bolje i tebi i tvojoj porodici. Radi svoj posao tamo negde gde je bolje vreme i mesto za to, ovde nikako nije, niti će biti... Ne obraćaj pažnju na one što te tapšu po ramenu, hvale... Nećeš imati ništa od toga. Svojim radom i bezrezervnim trudom od mladog, talentovanog i perspektivnog kreatora postaćeš „eminentni“, ali zbog toga nećeš biti srećniji i živeti bolje jer, ponavljam ti, nije ovo ni vreme ni mesto za tebe. Nemoj da radiš za ljude koji ne vrednuju tvoj trud. Idi što dalje odavde, u Njujork, Pariz ili Milano. Mlad si, lakše ćeš se prilagoditi. Ja sad nemam kud, moram da ostanem ovde, a ti budi hrabriji od mene pa učini nešto dobro za obojicu. Kada se sretnemo za dvadeset godina, nadam se da mi nećeš reći: „Aaaa, lepo si mi govorio!“ Taj tvoj Dilan zaista je lep pas, siguran sam da bi se mnogo dopao mojoj ćerkici Lari. Ona, kao i mi, obožava ruske hrtove, a kad je pitam šta će biti kad poraste, kaže da će biti pilot.
Irena Mišović, novinar
Draga Irena,
Nisi u potpunosti ni svesna da će ti ovaj period, i još sledećih pet godina, možda biti najproduktivniji u životu. Pri tom ne mislim samo na promenu kojom si, osnivanjem svoje porodice koja će se povećati za dve divne devojčice, odlučila da zameniš manekensku karijeru iako si dobila trogodišnji ugovor sa njujorškom agencijom Metropoliten, nego što si u isto vreme rešila da vredno učiš i da se hrabro boriš za svoju novu profesiju, ne samo televizijske novinarke i voditeljke, nego i autora i urednika emisija koje će imati uspeha, kako kod urednika 3K i I i II kanala RTS-a, tako i kod šire gledalačke publike. Pored toga, zbog nedostatka sredstava, tvoja porodica biće na testu jer ćeš ostati sama u Beogradu sa detetom, dok će tvoj tadašnji suprug pokušavati da nađe posao u Moskvi i stvori nešto za početak. Uslovi za rad biće sve teži, plata sve manja, rat u zemlji sve gori, a zbog Slobine unutrašnje i spoljne politike, praznih rafova u samoposlugama, sunovrata, inflacije i cenzure medija, ići ćeš redovno na studentske proteste sa verom u mnogo bolju budućnost. Ponekad ćeš se osećati usamljeno, uplašeno, beznadežno i besno. Mnogo puta pitaćeš se koliko ćeš imati snage i da li si na dobrom putu. Kako bi sve postigla, vrlo često nećeš imati vremena za sebe, brak, decu i posao... U želji da budeš bolja, trudićeš se da naučiš dosta toga o novinarstvu, kreiranju, osmišljavanju i eksperimentisanju na televiziji. Zbog toga ćeš biti nagrađena poverenjem kolega koji će raditi s tobom. Tako će, i pored svih nemogućih uslova za rad, atmosfera u timu i dalje biti nabijena entuzijazmom bez koga nijedan, pogotovo kreativan rad, ne može da „pređe rampu“ do svoje publike. Bez obzira na to što će ti se ponekad činiti da zbog „kratkog“ dana ne stižeš dovoljno da se igraš i baviš svojom decom, svako veče čitaćeš im bajke i slušati njihove priče kako bi ih naučila još nečemu... Biće to dovoljno da izrastu u pametna, samostalna i divna ljudska bića s kojima ćeš bivati sve bolja i bolja prijateljica. Na dobrom si putu i tek dosta kasnije imaćeš potvrdu kako nećeš zažaliti ni za čim. Vera u bolje i tvoj beskrajni optimizam i dalje će biti parola života. Uživaj!
Priredila: Branislava Kostić
