Pre otprilike godinu dana Chrissy Teigen objavila je seriju fotografija zbog kojih mi je zastala knedla u grlu. Slike prikazuju nju i njenog muža Johna Legenda u bolnici u trenutku kada je trebalo da dočekaju svoje treće dete, sina koga su već počeli da nazivaju Jack. Kroz caption, pratiocima je otkrila da, usled komplikacija, beba nije preživela i da deljenjem ovog intimnog trenutka sa svojim pratiocima žele da pruže podršku svim mamama koje su prošle kroz slično iskustvo. Količina negativnih komentara me je zaprepastila - od izjava da samo želi da privuče pažnju, do toga da neke stvari treba da se proživljavaju u svoja četiri zida, nju i njenu porodicu dočekala je abnormalna količina online „šejmovanja“.
Nisam mama, ali sam pre nekoliko godina, na par dana pomislila da ću biti. Svaki simptom je ukazivao na to da sam trudna i pre nego što sam se ohrabrila na prvi (drugi i treći) test za trudnoću, razmatrala sam kako bih se ponela. Jesam li spremna? Da li je čovek ikada spreman da postane roditelj? Da li sam tip osobe koja će ikada želeti tu vrstu obaveze i odgovornosti u svom životu? Svom snagom nadimajući stomak ispred ogledala, zamišljala sam kako bih izgledala kao trudnica, u želji da kod sebe probudim bilo kakav jasan osećaj o situaciji u kojoj sam se našla. Testovi su bili negativni i osetila sam kako me je preplavilo olakšanje - nisam želela trudnoću u tom trenutku u životu. Plašila sam se odgovornosti, promena sopstvenog telu i mogućnosti osuđivanja sredine. Svakodnevno se susrećemo sa slikama majki koje su primorane da se nose sa osuđivačkim izjavama i pogledima. Chrissy Teigen je to, nažalost, proživela javno, ali postoji mnogo slučajeva takozvanog mom shaminga.
Ovo je postao posebno surov fenomen tokom pandemije COVID-19 kada mom shaming dostiže svoj vrhunac. Da li dovoditi dete u vrtić ukoliko ima (potencijalne) simptome korone, da li ga izvesti u park da se igra sa drugom decom koja bi mogla da budu zaražena - kako da dete bude bezbedno, postoji li uopšte ispravan način? Dok još nema zvaničnih podataka o tome, istraživanje iz 2017. godine pokazalo je da je od 500 žena koje su intervjuisane u bolnici u Mičiganu, dve trećine proživelo neku vrstu mom shaminga. Sećam se priče koju je sa mnom nedavno podelila moja mama koja je u svojim ranim dvadesetim neplanirano dobila moju sestru. Prisećala se trenutka kada ju je nesnađena ostavljala u vrtiću i oštrih pogleda koje su joj upućivale starije majke. Kada pogledam njene fotografije iz tog vremena, mogu da je zamislim. Dete koje je došlo da ostavi svoje dete u školici. „Tada bi mi mnogo značilo da je neko sa iskustvom prišao da mi pomogne, da mi uputi neku lepu reč“, rekla mi je. Prepoznajem strahove koje i sama imam o majčinstvu. Kao da nije dovoljno što donosite malog „vanzemaljca“ na svet, nego morate da se bavite i sa stavovima žena koje treba da vam budu saveznice, a ne neprijatelji.
Kao da nije dovoljno što donosite malog „vanzemaljca“ na svet, nego morate da se bavite i stavovima žena koje treba da vam budu saveznice, a ne neprijatelji
„Brinuti se o detetu nije više nešto što radimo, nego reprezentacija toga ko smo“, objašnjava Kim Brooks, autorka knjige Small Animals: Parenthood in the Age of Fear. Kada majka doji, onda radi „ispravnu“ stvar, dok, kada detetu daje veštačko mleko, mnogi uzimaju za pravo da javno izraze svoje negodovanje. To što se često ne uzima u obzir jeste ono ispod površine. Mnoge žene ne mogu da doje, pate od mastitisa ili jednostavno biraju da to ne rade iz razloga koji su njima bitni. Isto tako, kada žene doje bebu u javnom prostoru i to se često smatra pozivom za komentarisanje, umesto da bude prihvaćeno kao prirodna reakcija da se nahrani beba. Nije ni čudo što su majke često preplavljene osećajem krivice da ništa ne mogu da urade kako treba.
Glumica i umetnica Jemima Kirke u snimku za portal Stylelikeu, između ostalog, govorila je i o svom porođajnom iskustvu i majčinstvu. „Osetila sam ogromnu krivicu čim je beba izašla iz mene. Krivicu što sam nespremna. Krivicu što sam baš ja njena majka“, izjavila je dok je glas počeo da joj puca. Ovaj snimak prosledila sam svojoj mami misleći da će moći da se poistoveti sa tim. Dok smo ga za kuhinjskim stolom zajedno gledale, primetila sam da joj posle te izjave kreću suze. Psihološka istraživanja pokazuju da iracionalan doživljaj krivice potiče upravo iz osećaja sramote koji je direktan proizvod osuđivanja, pogotovo od ljudi do čijeg vam je mišljenje stalo. Naša interpretacija „ispravnog“ majčinstva danas je i te kako doterana, javnosti prikazana u minijaturnim intervalima - u brzinskom scrollu niz Instagram feed.
Naša interpretacija „ispravnog“ majčinstva danas je i te kako doterana, prikazana javnosti u minijaturnim intervalima - brzinskim scrollom niz Instagram feed
Nisam mama, ali jesam ćerka. Iz tog ugla, kroz godine u kojima se menjao i transformisao odnos koji imam sa svojom majkom, uverila sam se u to da svaki roditelj radi najbolje što ume. To je za nas, njihovu decu, često i više nego dovoljno. Mamama je potrebna podrška, kako od njihovih najbližih i drugih mama, tako i od sistema čiji su deo, kao i razumevanje da iza osuda koje brzopleto donosimo sigurno stoje neprospavane noći, bezbroj konsultacija i dubokog kopanja po sopstvenom srcu.
Tekst: Anja Paspalj