Jurimo, bežimo, tražimo, čekamo, nadamo se, molimo, osluškujemo, očima pratimo, prstima grabimo. Gde si? Pitanje koje mi se vrti u glavi. Pitanje koje se ispod kože krije.
Kad tražim utehu, kad utoljujem glad, kad lečim ranu, kad jurim na drugu stranu grada. Kad čekam u redu ispred pekare i gledam u burek i mislim: "Šta radiš u izlogu, gde si, zašto nisi u mojoj kesi?"
To je pitanje kao most koji visi u vazduhu a ispod je reka, hladna reka, zelena i mutna, ali svetluca od Sunca. To Sunce je odgovor koji ne dolazi. Hladno i zubato Sunce, teško i daleko Sunce. A noću kada gledam u Mesec čežnja za odgovorom se rađa, kao mravi koji izlaze na površinu zemlje. I vrane ih čekaju da ih jedu i kljucaju, ali oni ne odustaju.
Istina je da nemam šta da kažem. Muče me stvari koje muče i druge. Ostavio sam baku pre neki dan u bolnici. Nisu dozvoljene posete. Polomila je kuk. Ima devedeset godina i borac je. Primećujem da ljudima olako daju psihijatrijske lekove. Mojoj baki su dali Haldol jer je bila uznemirena. Ustala je u toku noći da smiri drugu baku koja se uplašila. I da ne bi opet ustajala sada je vezuju za krevet. Čini mi se da se ti lekovi koriste kao zamena za vezivanje ili batine. Pendrek i lisice ako si policajac, Haldol ako si psihijatar.
Veliki natpis "Gama nož", a ispod njega gleda me braon pas. Zalutao je u stari Urgentni centar. Ne znam zašto, ali pratim požarni put. Sestre su mi rekle da ako obučem beli mantil da ću moći da je posetim. Ali umesto toga neki lik mi ne da da priđem i zatečeno me gleda. Samo on i ja u tim bolničkim hodnicima. "Vidi ovako druže, tvoja baka je na sigurnom" mi kaže. Nešto mu ne verujem jer se mnogo brani. Skrštenih ruku, stava policajca, neprijatan i nervozan.
Šta da kažem kad je sve rečeno. Gde god da idem, destrukcija prati. Više i ne plačem, nešto se prelomilo u meni. Čini mi se da jedan po jedan odlazimo, kao domine ili kao što se gase sveće. Mislio sam da sam svetlo, ali shvatio sam da verujem i u snagu mraka. Mraka koji će nas sve progutati.
Više i ne plačem, nešto se prelomilo u meni. Čini mi se da jedan po jedan odlazimo, kao domine ili kao što se gase sveće.
U bolnici hodnici su dugački kao utroba zmije, plafon dodiruje Mesec. Čim uđeš unutra odmah se smanjiš. Kad sam ostavljao baku, hodao sam unazad, a mrak ju je gutao dok su je sestre pratile. Krug se zatvara.
Kako godine prolaze, sve mi je teže da budem u tišini. Često pričam iste stvari samo ih malo izmenim. Čini mi se da možda stvarno treba da ućutim jer je svaka moja reč višak.
Bez obzira na to u sebi čujem glas koji pita. Gde si moj sine, moja ćerko, moj brate, moja bako, moja majko, moj oče, moja glavo, moje rebro, moj živote, moje plavo nebo, moja ženo, moja sestro? Gde si ti, što te zovu ja, nest'o? Gde si Bože? Đavole, gde se kriješ? Batino iz Raja što si izašla, ni ti više ne smeš da nas biješ. Kad pukne koža, krvi naša vrela, kuda liješ? Hladne misli kažu mi da se u crnu grudvu snega zbijem. I onda kao lutku svaki svoj deo polako rasklapam i perem u slanom moru. I pažljivo sklopim nazad. Sam sebe, sam sebe popravljam.
Kad sam bio mali, ponekad bi sve oko mene krenulo da se smanjuje i udaljava. To su doktori nazvali Alisin tunel. Ovih dana mi deluje kao da sam u tom tunelu i na oba kraja sam ja i pitam sebe "Gde si?"