Ne možete ni da zamislite koliko je težak i odgovoran zadatak praviti magazin i plasirati bilo kakve vesti u trenucima tragedije u kojoj smo se našli. Prvo Ribnikar, a zatim Mladenovac. A onda dani beznađa, tuge i bola koji su parali dušu i telo jer je trebalo osvestiti da se to ipak nama dešava, u našoj Srbiji. I da se dešava našoj deci za koju bih rekla da nisu ni svesna opsega i težine stvari u kojima smo se našli.
Prvu noć tragedije, sama i ćutke, otišla sam na Cvetni trg da zapalim sveću. Ostaće mi urezana scena kako iz prikrajka posmatram dve devojčice koje se spremaju da za neku od televizija daju intervju, i samo trenutak pre nego što daju izjave, proveravaju kako izgledaju, izvode jednu od „Tik Tok koreografija“ i vidno su uzbuđene što će na ovaj način uploviti u svet javnosti. U glavi mi je bila samo jedna misao.
Nisu one krive, mi smo.
A onda sam u prvim danima potpune anksioznosti i nesnađenosti, preplavljena emocijama, besomučno pokušavala da svu tu tišinu prekinem vestima, jer je mozak radio po principu - ako više znaš, biće ti lakše. Kakva zabluda. Saosećanje sa ljudima koji su na bilo koji način akteri tragedije bilo je toliko vidljivo pred mojim očima i u mom telu, da sam jedino želela nekako da pomognem. Ali, nije bilo pomoći. Tragajući za vestima, prsti su mi sa tipki daljinskog upravljača prelazili na društvene mreže stižući sve do trenutno najpoznatije zloćudne aplikacije, gde su „iskakala“ deca koja uz diskutabilno pojavljivanje i predstavljanje žale svoje nastradale drugare. Opet sam ponovila sebi.
Nisu oni krivi, mi smo.
A kako i da ne budemo kada je danas tako lako doneti sud, komentarisati situaciju iako niste stručni ili detaljnije informisani, dok osnovna načela kulture i vaspitanja vise o tankom koncu. Čak i ovakve situacije koriste se u svrhu senzacionalizma i sticanja popularnosti, a najgore od svega jeste to što smo svega apsolutno svesni. Sramota je nestala. A posle ovih događaja, rekla bih i nada.
Moja se ipak na trenutak vratila prvom mirnom šetnjom Beogradom gde sam jasno mogla da osetim kako u svojim emocijama i mislima nisam sama. Da nisam jedina kojoj nije do smeha ili priče. Bio mi je potreban zagrljaj i osećaj pripadanja. Zato smo stajali. Šetali. I ćutali. Jer odjednom, sve je postalo mučno i krhkije.
Otuda i delo predivne i mudre Javorke Đurić, maple.things, koja je svoje misli pretočila na našu naslovnu stranu. Stranu kojom smo jedino i mogli da započnemo ovaj broj.
Jer, sada moramo ispočetka.
Nežnije.