U jeku prvog javnog izlaganja apstraktnih dela švedske umetnice Hilme af Klint, pronalaska Picassove slike Ucveljena žena u ormariću na železničkoj stanici u Melburnu dve nedelje nakon što je ukradena iz Nacionalne galerije Viktorije i smrti američke umetnice Georgie O’Keeffe i britanskog skulptora Henryja Moorea, istoriji umetnosti je te, 1986. godine ostalo malo prostora i vremena (a rekao bih i želje) da se posveti fenomenu koji je okupirao sve više prostora i vremena celokupnog sistema kulture druge polovine 20. veka. Sa socioantropološkog stanovišta, taj fenomen je aktivno oslikavao (ne)stabilnost seksualnih, polnih i rodnih identiteta kao društvenih struktura s jedne, te akutnu tenzičnost između rasnih i klasnih razlika, sa druge strane. U estetskom smislu, on je bio, kao i modni dizajn, previše „komercijalan“ da bi mu se pripisao umetnički status ali je, istovremeno, rušio granice kulturnoumetničkih kanona i postao tekst vizuelne i materijalne kulture sam po sebi. Iz današnje perspektive, nemoguće je ne uvažiti značaj ovog fenomena kao jednog od najimpozantnijih kulturnih artefakata 20. veka. Ko bi onda bolje, te 1986. godine, naslikao njegov, odnosno njen portret i u tom portretu sadržao sve tenzije i kontroverze nego kralj pop umetnosti lično - Andy Warhol? Tako je Barbara Millicent Roberts poznatija kao Barbie iz izmaštanog gradića Willows u saveznoj američkoj državi Viskonsin postala prva portretisana lutka u istoriji umetnosti. Warholu „portretisanje“ artefakata popularne kulture nije bilo strano kako su se pre Barbie na njegovim platnima našli i Mickey Mouse, Campbell supa i parfem Chanel 5. No, portret Barbie bio je utoliko drugačiji jer je on, u stvari, predstavio Warholovog štićenika, modnog dizajnera poznatijeg kao BillyBoy. Na Warholovo insistiranje da ga portretiše, mladi dizajner odgovorio je sa: „Pa dobro, ako baš moraš, onda naslikaj Barbie jer Barbie - to sam ja!“
Osim po prisnosti sa Warholom i nekonvencionalnom modnom dizajnu, BillyBoy ostao je upamćen kao jedan od najstrastvenijih kolekcionara Barbie lutaka. Na osnovu sopstvene kolekcije koju čini više od 11.000 lutaka, BillyBoy autor je i knjige Barbie: Njen život i vreme (Barbie: Her Life and Times) i kustos izložbe Novi teatar mode (Le Noveau Theatre de la Mode). Izložba je predstavila svojevrsno novo pisanje istorije, kako je bila bazirana na istoimenoj izložbi održanoj krajem Drugog svetskog rata čiji cilj je bio da oživi francusku modnu industriju. No, za razliku od prve izložbe koja je prikazala realistične manekene svedene na jednu trećinu prosečne ljudske figure, izložba BillyBoya prikazala je na stotine Barbie lutaka u originalnim couture kreacijama koje su dizajnirali Yves Saint Laurent i mnogi drugi velikani zapadne visoke mode. Barbie je, neki će reći na mala, a neki na velika vrata (oboje priliče njenoj stvarnoj i simboličkoj veličini) ušla u muzeje, visoku modu, slikarstvo i naposletku, sve nas, omogućavajući nam da, kroz filozofiju igre, budemo ne ono što jesmo, nego ono što želimo da budemo. Ako smo sprečeni da preobučemo sebe i naše sopstvo smestimo u novi modni, a time i društveni kontekst, to uvek možemo da uradimo sa Barbie. Po rečima samog BillyBoya, Barbie - to smo mi, naše želje i naše nelagode. Kao i svi ljudi rođeni tokom druge polovine 20. veka, i Barbara je na svojim malenim ramenima ponela težinu sveta i istorije, od Hladnog rata pa do pada Berlinskog zida, raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Dodatno, nijedna žena u toj meri nije bila predmet kritike feminizma i feminističke kritike podjednako i nijedna žena na svojim ramenima nije ponela svu težinu svih talasa i oblika feminizma i feminističkog delovanja koliko je i dan-danas na svojim malenim ramenima nosi Barbara. Barbie je, da parafraziram britansko-američku istoričarku i biografkinju Amandu Foreman, (p)ostala prostor osporene ženstvenosti.
Barbie se, u svom kultnom kupaćem kostimu na crno-bele štrafte, „rodila“ 9. marta 1959. godine tokom hladnoratovskih tenzija između SAD i Sovjetskog Saveza, velikih društvenih pokreta za rasnu i rodnu jednakost, antiratnih mirovnih pokreta i ubrzanog rasta modne i kozmetičke industrije. Istovremeno, rodne uloge još uvek su bile jasno definisane demarkacionom linijom, te je njena ženstvenost bila gotovo momentalno osporena. Ostajući u domenima domaćinstva i/ili mode kao jedinim mogućim modus vivendi i modus operandi američke žene pedesetih godina prošlog veka, Barbie je naglasila stvarnost žena kroz nestvarne ideale ženstvenosti i savršenstva. Sa drugim talasom feminizma tokom šezdesetih godina, Barbie se do određene mere oslobodila ideala ženstvenosti zarad ideala feminizma, naglašavajući borbu za jednak položaj žena i u domaćinstvu i na radnom mestu, postajući „karijeristkinja“. No, kada Barbie sagledamo u duhu vremena u kom se rodila, a potom i nesigurno odrastala, uviđamo da se njena borba sa idealima ženstvenosti odvijala i u društvu i ispred ogledala u njenoj Kući snova. Jedni će reći da je ona takve ideale nametala, drugi da su joj bili nametnuti, treći da ih se oslobađala. Dok i dalje frustrirano navijamo za Barbie da se opredeli za to da li je zgodna plavuša u stilu Viktorijinih anđela, „dokona“ domaćica, uspešna žena bez porodice ili radikalna feministkinja koja se zalaže za body positivity, ona je činila i nastavlja da čini od svega pomalo.
U kontekstu vizuelne kulture kao kulturne politike, nikako ne smemo da zaboravimo kako je Barbie u američko društvo ušla paralelno sa Kennedyjevima i predsedničkom kampanjom Johna Fitzgeralda Kennedyja. Budući predsednički par, John (JFK) i Jacqueline (Jackie) Kennedy, bili su više nego svesni moći vizuelnih komunikacija, grafičkog dizajna, advertajzinga, mode i PR-a u stvaranju ne samo slike o sebi, već i novih granica kulture, ukusa i američkog imidža. Kako istoričarka umetnosti Simona Čupić u eseju Prva politička superzvezda: JFK kao nova slika istorije primećuje: „Kao slika nove ere, Kennedyjev ’portret vladara’ postao je slika vremena obeleženog širenjem popularne kulture, preispitivanjem ideje subjektivnosti, novom ulogom fotografije i narušavanjem rigidnih pravila i ograničenja kulture uopšte.“ JFK i Jackie postali su Ken i Barbie u stvarnom životu (naročito Jackie nakon Kennedyjevog ubistva), hvatajući se ukoštac sa nametnutim idealima i ličnim izborima funkcije (bivše) prve dame SAD. Barbie je, u tom smislu, učila od najboljih ostajući uvek besprekorno modna, društveno osetljiva i politički (ne)korektna, a sve to u granicama američkog dobrog ukusa.
Zato i ne iznenađuje činjenica da se Barbie mnogo više i dublje usidrila u istoriji mode radije nego u istoriji umetnosti jer se, za razliku od nas, ona nije rodila naga niti je njena / ženska nagost, kao što je to slučaj sa istorijom umetnosti, dovedena do estetske forme. Štaviše, koncept njene (i Kenove) nagosti rodno je neutralizovan manifestnim odsustvom genitalija. Naga Barbie nije Barbie. Svi smo mi naše „Barbike“ gotovo voajeristički svlačili samo da bi konačni čin doneo razočaranje a ne uzbuđenje, jer dečiju maštu karakteriše odsustvo tabua. Tako deseksualizovana, kao igračka i metod igre, Barbie ne zahteva pedagošku intervenciju roditelja uprkos svojim „seksi“ grudima i oblinama jer je ona, iako je njena stvoriteljka Ruth Handler sasvim sigurno nije zamislila kao takvu, igračka za sve uzraste, rodne, polne i seksualne identitete. Barbie ne postoji bez svoje odeće i mode. Odeća joj, kao i nama, kroz stilski egzibicionizam i modno eksperimentisanje pruža mogućnost napuštanja nametnutog i izbora novog, željenog identiteta i pruža utehu, bezbednost, vidljivost i/ili nevidljivost. Igrajući se sa Barbie, mi se nesumnjivo i igramo i poigravamo sa sopstvenim identitetom, u čemu su i brojni modni dizajneri videli kreativni potencijal.
Prepoznatljivi modni komadi poput mini haljina od lateksa i šljokica, haljina siren kroja, bluza sa naramenicama, cipela sa visokim potpeticama i platformama i ljupkih tašnica u kultnoj nijansi ružičaste (da, Barbie pink je zvanično registrovana boja) u osnovi su Barbiecore stila. Sam stil karakteriše jednobojnost (pored Barbie ružičaste, prisutna je i fluorescentna neon žuta) koja istovremeno kombinuje klasični chic sa razigranim devojačkim elementima, te možemo primetiti da, u suštini, osnov Barbiecore stila predstavlja Barbie estetika osamdesetih godina 20. veka primenjena na savremenu visoku modu. Najizrazitiji primer Barbiecore stila koji se oslanja na razigrane kič elemente Barbie estetike osamdesetih jeste RTW kolekcija koju Jeremy Scott realizuje za Moschino 2015. godine, a koja je čak i naziv modne kuće pretvorila u prepoznatljivi Barbie font. Posmatrajući Barbie na modnoj pisti ili na filmu koji više nije animirani nego igrani, ne možemo a da je ne posmatramo kao jednu od nas. Iako su njeni standardi možda i dalje nerealni i nedostižni, njene proporcije više nisu, jer ona sada jeste ljudsko biće. Upravo zbog toga publika širom sveta sa nestrpljenjem i naoštrena za svaku vrstu pro et contra polemike očekuje predstojeći film Grete Gerwig u kom Barbie tumači Margot Robbie. Tako izjava BillyBoya „Barbie - to sam ja“ nikada nije bila relevantnija jer ovoga puta naše uzbuđenje i nesigurnost leže ne našoj igri sa Barbikom, već u njenom poigravanju sa nama. Ne znam za vas, ali ja sam se za ovu igru spremio Barbie papučama iz Sinsaya. Što bi RuPaul rekao: „Gentlemen, start your engines, and may the best woman win!“