Ovih dana okruženi smo strašnim vestima koje su preplavile čitavu planetu, a jedna od takvih je još jedan rat sa kobnim posledicama. Na koju god stranu da se okrenete, videćete uplašene ruke ljudi čiji neko bližnji leži na obroncima zemlje koja im je nekada bila domovina. Prestravljene roditelje i decu koji ne vide svetlo na kraju tunela, a poraz je upravo to što to svetlo svakako i nije u njihovim rukama.
Prilično bespomoćno za jednu civilizaciju 21. veka.
Priznajem da od takvih vesti bežim, ali ponekad je i dobro kada me stignu jer osetim najveću zahvalnost, prvenstveno jer sam još uvek u ovom telu sa sposobnošću da pogledam, zagrlim i osetim svoje najbliže.
Baš o toj zahvalnosti sebi i drugima, poštovanju različitosti, a ponajviše postavljanju granica, pričali smo i na ovogodišnjem ELLE ACTIVE TALKS-u na koji sam iz ove perspektive još više ponosna.
Opet smo uspele da okupimo fenomenalne panelistkinje koje su iz ugla svojih iskustava pričale o izazovima sa kojima se one ili naše društvo susreću i koje su svojim primerom uspele da inspirišu sve one koji su po tu inspiraciju i došli. Dičim se brojem ljudi koji su tog 2. oktobra sedeli u atrijumu Narodnog muzeja i time koliko je njih tog dana otišlo svojim domovima sa osmehom i osećajem da su uspeli da se pokrenu. Saznaju. Nauče. Spoznaju i vide. I postave granice.
Te granice se u našoj ELLE terminologiji koriste za borbe koje se sa ponosom vode, a svim silama nadam se da će se iste postaviti i tamo gde su trenutno najpotrebnije.