DOBITNICE ZLATNOG LAVA ZA ELLE: „Snaga i saosećanje idu ruku pod ruku“

Jedna od najtraženijih predstava 57. Bitefa je performans opera „Sunce i more”, nagrađena Zlatnim lavom na Bijenalu u Veneciji 2019. Tri autorke iz Litvanije, Lina Lapelite (muzika), Rugile Burzžukaite (režija) i Vaiva Grainite (dramaturgija), smestile su svoj rad na plažu, a kroz naizgled zabavne i lagane melodije, pričaju o klimatskim promenama i još mnogo čemu.

Kako ste došle do koncepta za „Sunce i more” i kako ste mu udahnuli život?

Lina Lapelite: Ideja da komad smestimo na plažu došla je postepeno. Polazna tačka je bila želja da nastavimo da radimo na temi glasova različitih narativa, kao što je to bila naša prethodna saradnja na operi „Have a Good Day” (Želim Vam prijatan dan), rađenoj za 10 kasirki, uz zvukove supermarketa i klavira. Plaža je mesto gde smo svi, na neki način, jednaki pod suncem. Kupaći kostimi spajaju ljude na istoj misiji, podstiču ih na druženje, društvene konstrukcije tu nestaju - na sunčanju možete sresti i frizerku i profesora univerziteta... To je mesto gde se i njihove misli mogu povezati, a individualne ideje prereasti u kolektivnu svesnost.
Rugile Barzžukaite: Slika raspevane plaže došla nam je dok smo bile na turneji sa prvom operom „Have a Good Day”. Aktivno smo čekale novu ideju za sledeći zajednički rad. U to vreme ja sam snimala film „Acid Forest” (Kisela šuma), gde sam koristila pogled iz ptičije perspektive. Posmatrali smo ljude odozgo kao da su životinjske vrste, u čudnoj šumi. Bilo je to antroploško istraživanje iz „nečovečije” perspektive i ona je, nekako, inspirisala i ugao posmatranja za novi „zološki vrt”, samo u formi performansa. Plaža je mesto na kome je izložena sva krhkost ljudskih tela. To nas je nagnalo da razmišljamo o paralelama sa kosmičkim telima, njihovom krhkošću i međusobnim konfliktima.

Izjavili ste da ovo nije opera o klimatskim promenana, niti kritika usmerena ka ljudima koji idu na odmor, kako su neki kritičari sugerisali. Kako biste je vi opisali?

Vaiva Grainite: „Sunce i more” se zasniva na protivrečnostima: osećaj katastrofe koji lebdi u vazduhu obmotan je sjajnom sunčanom površinom; mračni i ironični libreto peva se na pop melodije. Mikro priče junaka kupača, ispričane u prvom licu, omogućavaju gledaocima da se povežu sa njima više emotivno nego intelektualno. Iako ova perfromans opera obrađuje klimatske krize, ona ne nudi nikakva rešenja niti pridikuje, već omogućava publici da uđe u carstvo čiste melanholije i prigrli to osećanje kraja.

Rugile Barzžukaite: „Sunce i more” je mešavina fikcije i dokumentarca, koji se stalno smenjuju. Muzički i tekstualni delovi, kao i kolorna paleta, su fiksirani, ali lokalni postioci plaže i članovi hora dolaze sa svojim prirodnim ponašanjem na plažu. Mi smo ih zamolili da ne glume već da rade baš ono što inače vole da rade na plaži, naravno, uz određena ograničenja s obzirom na okolnosti.
Lina Lapelite: Reći da se bavimo samo klimatskim promenama je površan opis komada. Bavimo se mnogim suptilnim temama kao što su telesna politika, inkluzivnost, dominacija i dokolica.

Kako ste birali likove? Da li je tačno da se oni menjaju s vremena na vreme, baš kao i glumci koji ih tumače?

Vaiva Grainte: Ja sam se bila duboko bacila u istraživanje, čitala sam razne sadržaje koje obrađuju ekologiju i klimatske krize. Istovremeno smo sve tri tražile izvođače. Pevač sa dubokim glasom inspirisao je lik istrošenog radoholika - on poseduje snažnu autobiografsku emociju. Par koji je pronašao jedno drugo usled vulkanske erucije zasnovan je na ljubavnoj priči moje prijateljice. Susret sa bliznakinjama podsetio me je na 3D štampače koje koriste naučnici da obnove koralne grebene. Gospođa koja je došla na audiciju sa svojim sramežljivim sinom i držala ga sve vreme za ruku, inspirisalaje maminu pesmu, koja se pretvorila u duhoviti komentar potrošačkog društva, i tako dalje. Bio je to intenzivan proces preplitanja teorijskog znanja i ličnog iskustva (veza na daljinu, pregorevanje, čudni snovi, detinjstvo na moru). Bile smo vrlo prisutne na audicijama i slušale smo priče raznih ljudi, posmatrale ih. Ideja je bila da ovu složenu temu pretočimo u male, lične priče običnih ljudi, a onda smo sve te mikro narative spojili temama potrošačkih zadovoljstava i inercije.

Lina Lapelite: Ako se i zastava može smatrati likom, ona se promenila iz crvene i žute u plavu i žutu kao simbolični gest podrške Ukrajini. Takođe, ljubavna arija koja je originalno pisana za mladiča i devojku, postala je ljubavna pesma dvojice mladića. Drugim rečima - ima suptilnih promena koje uvodimo u zavisnosti od vremena, konteksta i potrebe.

Izvođači koji idu na turneje su međunarodna grupa pevača koje smo usput otkrivali, ali više od polovine njih je iz originalne postave iz Vilnjusa. Kada gostujemo, uključujemo i lokalne izvođače, nekada su to samo statisti na plaži koji uživaju u veštačkom suncu, ali često sarađujemo sa lokalnim horovima koji nam se pridružuju u pevanju, u poslednje vreme sve češće uključujemo i lokalne soliste.

Dobile ste Zlatnog lava 2019. za najbolji nacionalni paviljon. Ima li nečeg autentično litvanskog u komadu?

Lina Lapelite: Možete čuti prizvk litvanske tradicionalne muzike i naš specifičan humor, ali sama opera bi trebalo da ima lokalni prizvuk, gde god da se izvodi. Ni klimatske promene ne poznaju granice. Lično, pokušavam da u svojim radovima izbegavam ideju nacionalnosti. Umetnički sam se formirala pod velikim uticajem eksperimentalne muzike Londona kao i tamošnje likovne scene. Međutim, Litvanija je bila mesto koje mi je omogućilo da cenim pesmu kao način na koji se zbližavamo. Pevanje je kjučni sastojak naših zajedničkih radova, ali i mojih pojedinačnih.

Rugile Barzžukaite: Rođena sam u Litvaniji tako da razmišljam u okvirima strukture koja je prevashodno litvanska, od jezika do prirode koja me je fizički okruživala, a to su šume i poljane i uzburkano Baltičko more (ne zlatne mediteranske plaže). Još se sećam velikih zima kada smo živeli u skladu s prirodnim ciklusima i menjali se s njima. Mislim da se sve te strukture, i fizičke i metafizičke, nalaze u nama i inspirišu naš kreativna rad.

Vaiva Grainte: Ja pripadam i vezana sam za kolektivno nesvesno naše zemlje, prepoznajem kako je to duboko utisnuto u mene kada god provedem više vremena u inostranstvu, naročito kad treba da govorimo drugim jezikom pa se osećam kao pas sa brnjicom. Potpuno se slažem sa svim što je Rugile rekla.

Da li vas je Zlani lav promenio i kako je uticao na dalji život komada? Da li ste bile svesne da ste napravile hit?

Rugile Barzžukaite: Nismo imale nikakva očekivanja unapred, ali smo dale sve od sebe. To nije bio brz i lak projekat. Najteži deo je bio sam početak jer, sem tih značajnih kreatvinih zadataka, nosile smo se i sa organizacionim problemima. Sve je delovalo toliko komplikovano da nismo znale da li ćemo uopšte imati šansu da sve ponovimo. Ali imale smo intuiciju da bi postavljanje komada na Bijenale bilo savršen kontekst za njega. Tako se i desilo. Venecija je postala naš kruzer u svet.

U danima kada smo imali predstavu, pevači su pevali po osam sati, nekad bi bukvalno i zaspali na sceni, a onda bi neki kolega morao da ih mune da bi otpevali solo. Drugi zanimljiv aspekt je bio vojni kontekst. To je bio prvi put da je venecijanska vojna mornarica otvorila svoju teritoriju za jedno umetničko delo. Bio je to urnebesni kontrast: vojnici u uniformama koji prolaze istom uzanom stazom, na kojoj su pevači obučeni u kupaće kostime. Oni su imali svoje rituale, poput dnevnog dizanja zastave, a mi smo imali svoje.

Koncept komada je veoma zanimljiv: publika se menja svakih 60 minuta, dok izvođači ostaju na sceni četiri sata. Nema aplauza ni zvaničnog spuštanja zavese. Zašto?

Vaiva Grainite: Došle smo na ideju za taj neteatarski format dok smo predstavljale komad na Bijenalu. Publika napušta balkon bez aplauza, uronjena u iluziju beskrajnog dana na plaži. A večnost je, zaista, iluzija!

Rugile Barzžukaite: U idealnom svetu ne bi bilo ciklusa, samo jedan beskrajan tok ljudi koji odlaze i odlaze, baš kao na pravoj plaži. Zavesa bi bila nemoguće rešenje zbog gravitacije, jer se komad gleda odozgo.

Radite kao ravnopravni trio, dajete zajedničke intervjue i izjave. Kako se to zajedništvo održava na vaš rad, da li ume da bude izazovno?

Lina Lapelite: Mi, zapravo, retko radimo kao trio (smeh). Do sada smo potpisale samo dva dela i možda je razlog za to upravo činjenica da rad trija uzima mnogo više vremena nego kada radimo same. Opera je gezamkunstverk - totalno umetničko delo - gde tekst, muzika, vizuelni i konceptualni deo postoje kao jednaki elementi, tako da samim tim moramo da sklonimo svoja ega po strani da bismo postigli taj cilj.

Vaiva Grainte: Rad u triju donosi mnoge izazove, zahteva strpljenje i dodatno vreme jer svaki detalj treba konceptulano da ispitaju sva tri autora. To vam je kao da konstantno živite u istoj sobi sa mnogo dogovaranja i pregovarnja i nabacivanja ideja, međutim, taj model spavaonice je samo platforma koja nam omogućava da se sretnemo i prodiskutujemo ono što smo već same kreirale u sopstvenim spavaćim sobama teksta, muzike i vizuala.

Rugile Barzžukaite: Saradnja nam omogućava kompleksnost forme, jer svaka donosi sa sobom različite kompetentnosti. Dijalog je tu i prednost i izazov.

Da li ste čuli za Bitef festival ranije? Kakva su vam očekivanja od nastupa u Beogradu?

Rugile Barzžukaite: Čuli smo da Bitef festival važi za veliko ime u pozorišnom svetu. O njemu se pričalo u Litvaniji naročito kada je na Bitefu gostovao litvanski reditelj Eimuntas Nekrošius.

Ovogodišnji slogan Bitefa je „Snago, ne pristaj da budeš nečija”. Šta je za vas snaga i kako biste je definisali?

Vaiva Grainte: Teško je komentarisati slogane, koji služe kao varnica da aktiviraju nečiji um. Za mene je snaga i saosećanje idu ruku pod ruku.

Lina Lapelite: Za mene je snaga poverenje, međutim, kada sam pročitala pesmu Radmile Petrović koja je inspirisala slogan, moram priznati da sam dosta razmišljala o tome kako sve doživljavamo snagu.

Rugile Barzžukaite: Za mene individualna snaga prevashodno znači neustrašivost, u kom god polju da se nađete, ali nikada ne napuštajući oblak empatije i brižnosti. Sa druge strane, snaga nacije je demoktratija.