Najnesrećnija sam bila kada nisam radila. Dobro, i onda kada sam radila tamo gde sam trpela psihičko maltretiranje, intenzivan rad bez predaha i mikromenadžement. I da, ne volim generalizacije, ali rekla bih da je svima mnogo teže kada nemaju posao, nego kada nemaju partnera. Možda i grešim, ali ja sam nekako uspevala da budem bez partnera i po sedam godina i da se nikada za tih sedam ne osetim jadno, beskorisno i izgubljeno kao u trenucima neimanja posla. Bez svrhe, bez smisla. Jer posao nije samo finansijska stabilnost, već i sticanje radne discipline, učenje da život nije lutrija već trud i posvećenost, kao i gradnja nezavisnosti od roditelja, a kasnije i od partnera. Da ne pričam kako je posao i provera i nadogradnja znanja. Sve ono što smo ulagali u sebe sada treba da nam se vrati i pokaže da smo nešto naučili, da smo se za nešto obučili i specijalizovali i da od nečega možemo da živimo. Sasvim je u redu da s vremena na vreme pravimo pauzu, posebno kada nas neki projekat iscrpi, ili kada pravimo velike rezove u životu (na primer preseljenje u neku drugu zemlju, dolazak prinove, renoviranje stana, planiranje venčanja i slično), ali ako se period između jednog i drugog posla prilično oduži, teško je ostati optimističan i opušten.
U tim situacijama u našu svakodnevicu često se usele depresija, anksioznost i panika. U mom slučaju i velika količina suza i pitanje hoću li ikada naći posao. Mejlovi u kojima nam se zahvaljuju na trudu, ali nas obaveštavaju da se, nažalost, nisu odlučili za nas, nisu netipična situacija tokom traženja posla, ali ako se takve situacije zaređaju, prirodno učine da svaka osoba počne da sumnja u sebe, kao i u to da će naći posao.
Tako je bilo odvajkada, s tim da su se procesi traženja posla promenili, kao i tržište rada i rodna uloga, te je danas dosta izazovno biti roditelj mlade osobe koja kreće u potragu za poslom. Vreme naših baka i deka bilo je vreme zanata i ustaljenih patrijarhalnih normi u sredini u kojoj je uglavnom samo muškarac radio, dok je žena mahom bila domaćica sa fokusom na podizanje dece i sređivanje kuće. Tada je bilo normalno i očekivano da se mladi ljudi obučavaju bez novčane nadoknade. Ukratko, iza svakog obućara, keramičara, vodoinstalatera, frizera, tesara i drugih sličnih profila iz tog perioda (50-ih i 60-ih godina prošlog veka), bilo je po nekoliko godina šegrtovanja. Besplatnog, onog koji je podrazumevao buđenje u rane jutarnje sate i intenzivan, mahom fizički rad od osam i više sati. Verovalo se tada da je znanje koje dobija mlad čovek veća dragocenost od novca, posebno ako dolazi od vrsnih, najboljih majstora.
Već kod generacija mojih roditelja tržište rada se promenilo kao i očekivanja unutar porodice. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, veći fokus stavljen je na formalno obrazovanje, zanati su opstajali uglavnom samo u manjim mestima, dok su veliki gradovi težili određenim profesijama prirodnog ili društvenog smera. Roditelji su tada bili prilično uključeni u traženje posla. Sećam se priče kako je moj deka slao po dvadeset i više pisama raznim bankama ne bi li zaposlio svoju ćerku, tek svršenu pravnicu. Ovo je takođe bio i period u kojem su se više poštovala prava radnika, sindikati su bili jaki (govorim o prostoru Juge), ugovori su bili na neodređeno vreme, nije bilo rada „na crno“, a kontrolu prihoda i doprinosa regulisala je tada stabilna i moćna institucija SDK (Služba društvenog knjigovodstva, koja je svaku uplatu primanja na lični račun automatski oporezivala).
Moje vreme?
Devedesete i prva decenija novog veka na tržište rada uvele su rad na određeno, prekovremeni rad, ali i rad „na crno“. Međutim, vrlo je zanimljivo kako su tada unutar porodice postojali i želja i trud da se dete školuje, završi fakultet i pronađe stabilan, dobar posao bez razmišljanja o zaradi, i sa namerom da se na tom poslu ostane. Kada pričam sa društvom, evidentno je da primećujemo kako je nama milenijalcima usađeno to da bi trebalo da budemo srećni ako imamo posao, a onda da na tom poslu ne talasamo previše, već da sedimo, radimo i čekamo da naš trud i rad budu nagrađni.
Skoro svi iz moje generacije radili su praksu koja je bila plaćena oko sto evra mesečno, a onda su po tri, četiri godine prihvatali da im osnovna plata bude minimalac.
Da ne pričam kako smo bili naučeni da radimo prekovremeno bez nadoknade, da prihvatamo i dodatne obaveze bez neke velike diskusije, te da ne cenimo sebe dovoljno. Velikom broju koleginica, kao i meni, teško je bilo kada je trebalo da tražimo povišicu ili veću startnu platu. Sa druge strane, ovo vreme bilo je i vreme u kojem su ljudi radili nekoliko poslova na tom jednom primarnom, pa smo se hteli-nehteli specijalizovali da proširimo znanje i naučimo da „plivamo“ na raznim pozicijama.
Danas? E, to su već neka nova vremena.
Pre nekoliko dana imala sam sastanak u vezi jedne tech konferencije i nekako tokom razgovora dotakli smo se mladih, tačnije Gen Z i njihovog odnosa prema radu. Dečko sa kojim sam pričala, inače project manager u jednoj IT kompaniji, osvrnuo se na nedavni slučaj kada su imali konkurs za menadžera društvenih mreža (jelʼ te social media manager). Naime, kada su devojku koja se prijavila na taj konkurs pitali da li je pogledala njihove mreže i šta je promenila, odgovorila je da nije uopšte pogledala nijedan njihov profil na društvenim mrežama. Bez srama i vrlo iskreno rekla je kako ne može da stigne da pogleda profile svih kompanija na čije konkurse se prijavljuje. Takođe, taj isti dečko rekao mi je kako su skoro imali nekog momka na praksi koji je dolazio svaki dan od 9 do 5 i sve što mu je dato radio bez problema, ali da mu je falilo inicijative, što mu je i rečeno. Kako je inicijativa izostala, nakon prakse momka nisu zaposlili nego su mu se zahvalili i objasnili da je to zato jer su očekivali neke ideje, veću samostalnost. Dečko je bio vrlo iznenađen i nije shvatao šta nije uradio dobro. Na kraju tog monologa moj sagovornik je podelio svoj sud da Gen Z nije lenja i nezainteresovana, već je to jednostavno generacija koja uopšte ne želi da radi. Ali, da li je baš tako?
Generacija Z, odnosno ljudi rođeni između 1997. i 2012. godine, na lošem su glasu kada je o poslu reč. Često su označeni kao „teški za saradnju“. Prema istraživanju platforme Resume Builder, gotovo tri od četiri menadžera veruju da je sa Gen Z teže raditi nego s drugim generacijama. Ovaj stav o radnicima iz ove generacije dele i regruteri. Prema Intelligent.com, 38 odsto poslodavaca izbegava zapošljavanje onih koji su nedavno završili fakultet u korist starijih zaposlenika.
Da, Gen Z definitivno jeste poremetila tržište rada jer ima drugačiju komunikaciju kao i jasne stavove kada je reč o plati i beneficijama koje želi da dobije.
Kada ste, uostalom, čuli da je neki milenijalac nakon što mu je kompanija dala ponudu koju je tražio, zatražio review of proposal, odnosno novi sastanak sa budućim poslodavcem - da još jednom revidiraju ponudu? Ja, evo, nikada, a nedavno sam čula za tri Gen Z slučaja koja su upravo to uradila. Takođe se sećam kako je jedna koleginica iz Gen Z nakon tri meseca rada otišla kod izvršnog urednika da popričaju o povišici, dok sam ja zajedno sa još nekoliko njih čekala dve godine da uopšte istražim mogućnost nekog povećanja plate. I ko je tu pametniji? Ja bih rekla Gen Z koleginica.
Moramo biti svesni da svaka nova generacija upija ono što je bilo, prati tokove društva kao i samo tržište, te oblikuje sebe prema tome. Gen Z su gledale kako njihovi roditelji i sestre-braća daju 100 odsto od sebe na poslu, ostaju duže, rade i ono što nije njihov posao, a ne dobijaju nagradu za tu posvećenost i odgovornost, bilo u vidu novca ili nekih drugih povlastica, i žive jedan nesklad kada je reč o work-life balansu. Jedna tiktokerka (inače Millennial girl) je to lepo ilustrovala kada je rekla kako su ljudi iz njene generacije išli na faks, marljivo učili, diplomirali i dobili posao ne bi li priuštili sebi iole pristojan život, ali da je danas jednostavno vrlo teško zaraditi dovoljno jer plate ne prate troškove života i kako se na kraju sve svede na to da radimo puno radno vreme, odričemo se velikog dela života radi posla, a ne možemo da priuštimo da otplatimo kredit, pošaljemo dete na letovanje i slično, te da upravo tu leži frustracija i Gen Z mindset koji ne želi da „robuje“ kapitalizmu kao prethodne generacije. Ukratko, Gen Z želi da živi, i mnogo više brine o svom „slobodnom“ vremenu.
Gen Z želi u 17.00 da isključi laptop. Pobogu! Kako ih nije sramota što žele da jasno odvoje posao i život van posla? Danas se Gen Z neće ustručavati da vas na prvom razgovoru pita koje je uobičajeno radno vreme i zato će vam, ukoliko niste otvoreno i iskreno podelili sa njim-njom očekivanja, prvom prilikom doći do kancelarije i otvoreno vas pitati kada i zašto bi trebalo da ostaju duže na poslu. Gen Z neće da radi za platu manju od 800 evra! Kako ih nije sramota da traže toliko za prvu platu!? Da, generaciji Z je stalo do plate koja odgovara troškovima života, ali i njihovoj poziciji i obimu posla. To je jedan od glavnih prioriteta ove generacije i prema istraživanjima kompanije za zapošljavanje Handshake, 70 odsto pripadnika generacije Z stavlja platu kao najbitniji faktor na svom budućem poslu. Zapravo, 65 odsto kaže da je transparentnost plate u opisu posla njihov najveći motivator kada se prijavljuju za radno mesto. Upravo ovaj stav može i definitivno da utiče na to da ćemo uskoro imati kompanije koje su vrlo transparentne kada je reč o primanjima i imaju „poštene“ platne nivoe, kao i da vode računa o prekovremenim satima provedenim na poslu.
Tako da „problemi“ sa generacijom Z na radnom mestu mogu da budu „problemi“ samo ako smo zapeli u svetu koji vrlo tradicionalno shvata i doživljava posao. Kako bismo krenuli napred i stvorili radno mesto otporno na budućnost, moramo osluškivati i prilagoditi se idejama sledeće najveće generacije radne snage. Možda samo stvorimo bolje uslove rada za sve, to je bar moje mišljenje.