Zašto iznova biramo da ulažemo svoju energiju da se pretvaramo da smo uvek dobro, kada tu energiju možemo da koristimo da se učimo prihvatanju kako je sasvim u redu ne osećati se dobro i percipirati to kao sastavni deo putovanja koje se zove ‒ biti ljudsko biće?
Verujem da je ovo pitanje za svakog pojedinca pa sam poželela da ovim tekstom ponudim jednu novu perspektivu gledanja na one periode kada zaista niste dobro, a i dalje imate potrebu da ostatak sveta ubeđujete da to jeste iz straha da će vas doživeti kao slabe, manje vredne ili manje uspešne. Postali smo suviše okej sa tim da se pretvaramo, a zaboravili smo da je i više nego okej govoriti o teškim periodima, manje lepim emocijama i svim onim poglavljima u našem životu kada ne sijamo svojim uobičajenim jarkim bojama. Unutrašnje borbe ujedinjuju nas i prave prostor za razvoj empatije.A ako će nešto spasiti svet, to je onda naša sposobnost da negujemo razumevanje pozicije u kojoj se nalazi osoba prekoputa nas, kao i ono kroz šta ona prolazi.
Standard društva kaže da uvek moramo da budemo dobro jer niko ne voli da bude okružen manje srećnim i zadovoljnim ljudima, a naš standard života definiše se normama koje jednostavno ne stižemo da ispunimo. I onda, kako to obično biva, biramo da o svojim borbama ćutimo i zatvaramo vrata koja bi suštinski trebalo uvek da stoje otvorena.
Ta vrata otvaraju čitav jedan siguran prostor za deljenje naših emocija, a da se ne bojimo osude ili neprijatnih pogleda. Ono što se često dešava kao posledica našeg naučenog obrasca da uvek govorimo kako smo dobro iz straha šta će misliti o nama ako otvorimo čitav jedan okean teških emocija jeste to što vremenom počinjemo i sebe da ubeđujemo da su stvari bolje nego što zaista jesu.
Prvi simptomi da se tako nešto dešava uglavnom se primećuju u našem ritmu spavanja i poteškoćama da zaspimo. Budimo se umorniji nego inače, a tokom noći um nam se ne smiruje. Možda uz sve to imate i potrebu da se distancirate od svega i svakog jer ubeđujete sebe da niko ne može da vam pomogne ili da stvari zapravo nisu tako strašne kako ih vi doživljavate.
Želim da vam ponovim koliko god puta mogu da su i emocije poput tuge ili straha potpuno prirodne i validne emocije koje svako od nas doživljava u nekom trenutku svog života. Kada izbegavate da o ovakvim ili sličnim emocijama pričate, one često postaju veće i od vas samih.
Zapišite ili nacrtajte kako se trenutno osećate. Porazgovarajte o svojim emocijama sa osobom kojoj verujete. Vodite unutrašnje dijaloge sa sobom kao što biste to činili sa ljudima koje volite. Usled ogromnog pritiska društva, a i društvenih mreža kao savremenih medija, stiče se utisak da niko nema vremena na gubljenja da se oseća loše ili procesuira teške emocije.
Ko još stiže da ne bude okej u svetu koji je dizajniran po principima da smo svi sjajni, uspešni i emocionalno zdravi svih sedam dana u nedelji tokom dvadeset i četiri sata? Jasno vam je da je takav svet iluzija i da je pitanje trenutka kada će se potencijalno urušiti. Ono što vam želim jeste da vaš unutrašnji svet ne bude sačinjen od karata već od stubova samoprihvatanja i iskazivanja emocija, pogotovo onih teških, i da svaki nov stub bude dokaz koliko bolji postajete u tome svakodnevno. Ako u ovom trenutku postoji bilo šta zbog čega se ne osećate dobro, nežno to dozovite u vašu svest i dajte sebi dozvolu da to isprocesuirate. Ako osećate potrebu da se isplačete, učinite to bez bilo kakvog straha. Ako vam se javi potreba da popričate sa nekim o tome, ohrabrujem vas da to i uradite. Ukoliko želite da zapišete nekoliko rečenica, nađite najbliži papir i olovku i otvorite svoju dušu. Sada udahnite i izdahnite duboko.
Okej je da niste okej. Biti ranjiv nije slabost, već prilika da doživimo svoje emocije baš takve kakve jesu u sadašnjem trenutku. Samim tim dajemo im prostor da ih bolje razumemo i da ih se ne stidimo. Kada sebi dajemo dozvolu da budemo ranjivi ohrabrujemo i druge da oslobode emocija iz svojih oklopa.
Spustiti oklop ne znači da ste predali borbu već da više ne morate da se borite sa sobom. I baš tako, opet je zavladao mir.